Nisam preveliki fan drama vezanih za sudnicu, ali glavni tandem glumaca Robert Dauni Džunior (Robert Downey Jr.) i Robert Duval (Robert Duvall) su prevagnuli da odvojim 140 minuta i pogledam ovo ostvarenje. Pre samog gledanja nisam imao nikakve informacije u vezi filma, pa sam na osnovu naslova i postera zaključio da će se radnja dešavati samo u sudnici. Ono što sam dobio je u neku ruku prevazišlo moja očekivanja, ali me je u pojedinim segmentima i razočaralo.
Na samom početku filma se upoznajemo sa Henkom Palmerom (Dauni Jr.), uspešnim advokatom koji se nalazi pred razvodom. Usred suđenja saznaje da mu je preminula majka, i odlazi na sahranu u rodno mesto koje nije posetio preko dvadeset godina. Tamo se susreće sa ocem Džozefom (Duval) koji je lokalni uticajni sudija i glavni razlog za Henkov odlazak od kuće, i dvojicom braće. Sticajem okolnosti Džozef biva optužen i Henk odlučuje da ga brani iako ne nailazi na veliku podršku oca, a taj proces će učiniti da se Henk vrati u prošlost i ponovo poveže sa svojom porodicom.
Prvi utisak koji sam stekao je da je centralna radnja oko koje se vrti film, dešavanja u sudnici i optužba sa kojom se suočava Džozef, neubedljiva, mlaka i preterano klišeizirana. Pogledao sam više epizoda detektivskih serija čija su suđenja bila više nabijena emocijama, neizvesnija i atraktivnija. Nekako je taj sudski proces bio više poveznica koja se bavila porodičnim odnosima, konkretno odnosem oca i sina. Taj deo scenarija je više nego uspešan, radi posao i lično ga smatram centralnom radnjom filma, ali njegov problem je što pojedinim dodatnim zapletima, kao što su Henkova devojka iz mladosti (Vera Farmiga) ili njegov susret sa konobaricom (Leighton Meester), nepotrebno produžuje film i nekako nas odbija od njega. Mišljenja sam da bi film bio mnogo efikasniji kada bi se u potpunosti posvetio porodičnim odnosima.
Sa druge strane, režiser i scenarista Dejvid Dobkin (David Dobkin) se ovim projektom prvi put susreo sa ozbiljnim materijalom jer se sve vreme u karijeri bavio komedijama, i ovo mu je sigurno bio preveliki zalogaj. Rad kamere, naročito kod emocionalnih drama, može itekako značiti prilikom ostavljanja utiska, ali ovog puta postoji određeni broj scena koji nas prosto odbija. Najemotivnije trenutke ili najnapetije momente suđenja on predstavlja kao amater koji je odluke o snimanju u sudnici doneo gledajući Law & Order, jednostavno ima previše klišeiziranih scena. Definitivno je ovaj materijal morao biti prosleđen mnogo iskusnijem reditelju.
Najbolje scene u filmu su definitivno kada su u njoj tandem Dauni Jr. – Duval i taj dvojac je pravi pogodak kastinga. Dauni Jr. nam pruža svoju karakterističnu ulogu arogantnog egocentrika sa određenom dozom emocija, što bi pojedinci rekli Tonija Starka bez gvozdenog odela. Duval je prosto maestralan, kroz 140 minuta je izređao skoro sve moguće emocije koje čovek ima. U jednoj sceni je smušeni starac kome je očajnički potrebna pomoć, dok već u sledećoj on viče i predstavlja autoritet. Itekako vredan spomena je i Vinsent D‘Оnofrio (Vincent D’Onofrio) koji se u potpunosti izgubio u ulozi Glena Palmera.
The Judge nije loš film, ali je imao potencijal da bude mnogo, mnogo više. Dorađeni scenario koji više akcentuje jednu tematiku i izbacuje nepotrebnu melodramu i klišee, kao i bolji režiser, bi bitno uticali na generalni utisak koji ovaj film ostavlja.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
