The Invisible Man (2020)

Vaša ocena filma:
[Total: 5   Average: 3.6/5]

He said that wherever I went, he would find me, walk right up to me, and I wouldn’t be able to see him.

Nakon uspeha Marvel/DC univerzuma, mnoge producentske kuće su rešile da pokrenu neke sopstvene. Jedna od njih je Universal, koja ima prava na nekoliko čuvenih klasičnih čudovišta horor filmova poput Drakule, Mumije, Frankenštajna ili Nevidjivog Čoveka. Filmovi Dracula Untold (2014) i The Mummy (2017) sa Tomom Kruzom nisu prošli ni približno dobro kao što su producenti očekivali, pa su odustali od te ideje i rešili da svoje likove smeštaju u solo projekte.

Nakon dva neuspeha, producenti nisu bili spremni da opet ulože velike pare u rizičan projekat, pa su u ovu modernu ekranizaciju istoimenog romana H.G. Velsa sa kraja pretprošlog veka uložili jedva desetak miliona dolara. Kao što uvek bude, ukoliko ideja stigne do ljudi koji su sposobni da je pretoče u kvalitet ili nešto novo, što je jedna od karakteristika Blumhouse produkcije, pozitivan rezultat ne može da izostane. Takav je slučaj i sa ovim filmom, koji je ostvario lepu zaradu iako su bioskopi desetkovani pandemijom korona virusa.

U ovoj modernoj verziji klasične priiče pratimo Sesiliju Kes (fantastična Elisabeth Moss), koja na samom početku filma beži od svog dečka, genijalnog naučnika Edriana (Oliver Jackson-Cohen), koji ju je u svakom smislu kontrolisao dugi niz godina. Ta kontrola je ostavila i psihičke i fizičke posledice, pa Sesilija oseća strah od njega čak i kada joj jave da je izvršio samoubistvo. Sa dobijenim nasledstvom očekuje da napokon započne normalan život bez Edriana, ali uskoro počinju da joj se dešavaju čudne stvari koje će učiniti da ona praktično izgubi razum…

Li Vanel (Leigh Whannell) je svakako jedan od cenjenijih likova moderne horor scene nakon kreiranja franšize Saw sa Džejmsom Vanom i trilogije Insidious, a o njemu sam pisao i u tekstu o odličnom filmu Upgrade koji je režirao. U svom scenariju za ovaj film, koncept nevidljivog čoveka je totalno izvrnuo i on nije ni glavni junak, ni anti-heroj, ni tragičar, već neko ko je definisan svojom potrebom da ima potpunu kontrolu. Zbog te potrebe je nasilnik i manipulator, a ispostaviće se i da je spreman da izvrši nasilje.

Centar priče je nesrećna Sesilija, koja je uverena da može da oseti prisustvo svog bivšeg iako je sama u kući. Kao žrtva višegodišnje torture, ima osećaj da je zlostavljač i dalje posmatra, da se igra sa njenim umom i da, kako vreme odmiče, planira da joj uništi sve što joj je ostalo od života. Iako po žanru horor-triler, jedan od kvaliteta ovog filma leži u tome što scenario uverljivo predstavlja posledice zlostavljanja i dugotrajnih efekata na um žrtve.

Sa tako jasno postavljenom podlogom, nije potreban jači osećaj straha od onog koji oseća Sesilija. Shvatamo njenu bespomoćnost, a čak i ljudi koji su na njenoj strani misle da je počela da gubi razum. Postoji fantastična scena u kojoj Sesilija beži iz kuće, snimak komšijske nadzorne kamere prikazuje njen beg, ali da li bi iko njeno trčanje shvatio kao bežanje od nekoga? Vidimo samo ženu koja izgleda veoma uznemireno i trči noću ulicom bez vidljivog razloga – čak i da je juri nevidljivi čovek, mi ga ne možemo videti. Zbog toga je Sesilija u filmu sama, u svom znanju, svom strahu i svojoj traumi.

Možemo videti samo ono što je vidljivo, ali u ovom filmu vidimo i ono što želimo da vidimo, zahvaljujući majstorskom radu kamere koja od nevidiljivog čoveka pravi ravnopravnog lika. Vanel recimo prati Sesiliju prilikom izlaska iz prostorije i zadržava kameru kao da je u prostoriji ostao još neko. U drugim scenama zadržava kameru na udaljenom, naizgled praznom uglu i naš mozak počinje da se igra sa nama kao da se tamo nalazi neko. Svesni smo da je nasilje neizbežno, pretražujemo delove kadra kako bi otkrili znak prisutnosti osobe koja će to nasilje proizvesti, a režiser nas i priprema za budućnost i drži u napetosti.

Elizabet Mos je vrlo kvalitetna glumica koju šira publika pamti po serijama The Handmaid’s Tale i Mad Men, ali gde god se pojavi ostavio lep utisak (Us, The Square). Uloga Sesilije je zaista zahtevna, potrebno je odglumiti široku lepezu emocija i nekoliko scena sa fizičkim akrobacijama, a mi jednostavno ne možemo skinuti pogled sa njenih očiju u kojima se dosta toga odvija. Gluma je još teža jer je njen protivnik – nevidljiv. Predstavila nam je svoju junakinju veoma ubedljivo, praktično noseći veliki deo filma na svojim leđima. Uspela je u nameri da se saosećamo sa njom, da budemo na njenoj strani i da verujemo da je izolovana od bilo kakve potencijalne pomoći.

S obzirom da je među žanrovima i horor, mehanika zastrašivanja eskalira u fazama, ali nikada na jeftin, providan način. Postoji nekoliko scena koji vas neće toliko uplašiti koliko će vas iznenaditi, a jedna od njih je izazvala brojne polemike i mnogima upropastila uverljivost filma. Nisam tip koji traži dlaku u jajetu, naročito u ovom žanru, pa sam tu scenu smestio u neku logiku filma, da je recimo nevidiljivi čovek isključio kamere. Zvuk, tj. izostanak istog u filmu ima veoma bitnu ulogu, jer u kombinaciji sa snimanjem praznog prostora itekako igra protiv nas gledalaca.

The Invisible Man je kvalitetna moderna adaptacija klasične priče, psihološki triler koji funkcioniše zbog odlično napisanog scenarija sastavljenog od traume, bola i beznađa, veoma inteligentne režije i Elizabet Mos koja zaslužuje da je gledamo mnogo, mnogo češće.

moja konačna ocena: 9/10