The House That Jack Built (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 17   Average: 3.6/5]

If you feel like screaming, I definitely think that you should.

Svako ko je makar površno upoznat sa svetom filma zna ko je Lars von Trir (Lars von Trier). Ovaj ekscentrični danski autor snima nekonvecionalne filmove, u kojima se na eksplicitan i nesvakidašnji način bavi psihologijom čoveka. Još od osnivanja pokreta Dogme 95 sa Tomasom Vinterbergom, on ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave. Zbog svega nabrojanog ga neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni šarlatan kome se sve bazira na šok efektu. U svakom slučaju, nijedan njegov rad vas neće ostaviti ravnodušnim.

The House That Jack Built je njegov novi film, pet godina nakon prethodnog Nymph()maniac. Radnja je smeštena u sedamdesete godine prošlog veka i pratimo Džeka (Matt Dillon), nadprosečno inteligentnog serijskog ubicu. Tokom dvanaest godina, imamo uvid u pet incidenata koji su ga razvili i definisali. Ti incidenti predstavljaju njegova umetnička dela, a priča je ispričana kroz Džekova iskustva i kroz njegove razgovore sa misterioznim Verdžom (Bruno Ganz).

Tokom tih razgovora, mi saznajemo Džekovo stanje, probleme sa kojima se suočava i tok misli koji dovode do njegovih poduhvata. U momentima kada razgovor postane monolog, dobijamo groteskni miks pametnih argumenata, hvaljenja, samosažaljenja i psihopatskih objašnjenja. Po formi i strukturi, ovaj film je veoma sličan njegovom prethodnom, ali je ovde podignut na nešto viši nivo. Dok pratimo priču vezanu za briljantnog ubicu, dramatična naracija se meša sa esejističkim poduhvatima i filozofskim raspravama, a povremeno gledamo neku vrstu metafizičkog portreta glavnog junaka.

Lars von Trir je pravi filmski provokator, čovek koji se igra tabuima i ovo je njegov najeskplicitniji film do sada. Svako ko je gledao njegove radove može očekivati dozu šoka, tako da The House That Jack Built nije iznenađenje, ali je groteskniji i uznemirujući čak i od mojih očekivanja, koja su za ovog autora visoka. Kroz dva i po sata posmatramo neke od najmračnijih scena snimljenih u poslednjih nekoliko godina, a dovoljan dokaz za to su pražnjenja bioskopskih sala tokom projekcija filma. Priča o sadističkom, uvrnutom serijskom ubici koju režira von Trir svakako ne obećava Diznijev film, ali sam mišljenja da je ovoga puta malo preterao.

Kuriozitet ovog filma je što pored svih tih scena, u kojima mi bukvalno strepimo šta ćemo sledeće da vidimo ili čujemo, priča pokušava da funkcioniše i kao crna komedija, a na momente joj to i uspeva. Pojedine Džekove reakcije, kao i njegov OCD, čine da ga ne posmatramo samo kao sadistu, već i kao perfekcionistu koga iznerviraju sitnice. Okrutnost je često jedna od tema von Trirovih filmova, a ni The House That Jack Built nije izuzetak. U ovom slučaju, našem junaku je okrutnost sredstvo za postizanje najčišćeg oblika umetnosti, pa je zbog toga veoma brutalan. Kroz pet priča vidimo napredak Džekovog karaktera, sve do konačnog epiloga kada Džek napravi svoju kuću.

Umetnost i priroda umetnosti su bitne stavke filma. Između Džeka i Verdža postoji nekoliko filozofskih rasprava vezanih za nju, šta je inspiriše i kako neko može razlikovati da li je nešto umetnost ili ne. Naravno, nekome sve to može biti veoma pretenciozno, dok je meni bilo zanimljivo za praćenje i fino funkcioniše u kontekstu filma, naročito jer Džek svoje poduhvate smatra umetnošću. Imamo montažu u kome serija snimaka demonstrira odnos umetnosti i nasilja, a to su sve isečci iz prethodnih filmova von Trira. Njemu nije prvi put da referencira svoje ranije filmove, uglavnom kao neku vrstu šale, ali je ovde referenca veoma jasna i sluši svrsi, naročito jer se može posmatrati i kao neki meta-komentar o njemu kao umetniku.

Film je velikim delom, osim epiloga, snimljen pod manifestom Dogme 95, koji se odnosi na snimanje ručnom kamerom sa dosta hendšejkova, sa direktnim zvukom, bez scenografije, veštačkog osvetljenja i specijalnih efekata. Von Trir veoma lako manipuliše likovima i okolnostima, a korišćenje žena, koje njegov lik po difoltu smatra naivnim, se lako može svrstati pod eksploataciju. Međutim, u umu ovog autora, eksploatacija je takođe umetnost, naročito jer je svoje motive izneo eksplicitno. Još jednom naglašavam da je nasilje veoma uznemirujuće, ali je jednako uznemirujuća i neka vrsta disekcije Džekovog uma.

Gledalac koji je poštovalac Larsa von Trira i koji je navikao na njegove radove neće ostati previše iznenađen onome što vidi u ovom filmu, iz prostog razloga što se zna kakvim se tematikama ovaj autor bavi. Sa druge strane, gledaoci nenaviknuti na njegov rad mogu doživeti različite emocije i reakcije, u odnosu na očekivanja i na prag njihove tolerancije. Glavna potvrda toga je projekcija na Kanskom festivalu, gde je preko sto ljudi ranije napustilo prikazivanje, a odjavnu špicu je ispratila šestominutna stojeća ovacija. U svakom slučaju, Met Dilon zaslužuje sve moguće filmske nagrade za njegovo predstavljanje Džeka.

Najbolji savet koji vam mogu dati je – ukoliko do sada niste gledali filmove Larsa von Trira, nikako nemojte da vam The House That Jack Built bude njegov prvi. U svakom slučaju, Fame od Dejvida Bouvija vam više nikada neće zvučati isto.

moja konačna ocena: 8/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)