Jedan od najiščekivanijih i najgledanijih filmova u 2013. godini je ova, druga po redu, ekranizacija popularnog romana Frensisa Skota Ficdžeralda. Kritika i publika su bili podeljeni prilikom ocenjivanja, jer se uglavnom poredio sa samim romanom i prvom ekranizacijom iz 1974. godine, ali činjenica je da kada se ovaj projekat posmatra kao zasebna celina ostavlja uglavnom pozitivan utisak.
Početak filma nas upoznaje sa Nikom Karavejem, momkom koji se zaposlio u njujorškoj berzi i koji je našao smeštaj pored luksuzne vile tajnovitog Džeja Getsbija. Getsbi je nadaleko poznat po svojim raskošnim žurkama koje okupljaju ceo Njujork i jednom prilikom poziva Nika da se pridruži žurci. Nik se upoznaje sa njim, uspostavljaju dobar odnos i vremenom saznaje da je glavni razlog njihovog susreta Džejova želja da se susretne sa Nikovom rođakom Dejzi, koja živi na suprotnoj strani zaliva.
Režija i adaptacija scenarija je poverena Bazu Lurmanu (Baz Luhrmann), čoveku čiji su radovi poznati po raskošnim grafičkim detaljima, dobrom muzikom i kostimima. Pojedinci su mišljenja da u njegovim projektima ima previše kičeraja i da bespotrebno naglašava raskošnost i šarenilo boja, što je primetno i u ovom filmu, ali ja to smatram velikim plusem. Očigledan je veliki trud da se pokaže atmosfera njujorškog života, a pojedini pomalo nerealni i prenaglašeni detalji predstavljaju umetničku slobodu režisera kojoj se nema šta zameriti.
Velika polemika se vodila oko izbora muzičke podloge za ovaj projekat. Kao što se Kventinu Tarantinu zamerilo na puštanju hip-hop muzike u samoj završnoj sceni raspleta filma Django Unchained, tako ovde pojedinci zameraju čitav saundtrek koji se sastoji od savremenih hitova pop muzike. Kao veliki ljubitelj i poštovalac inovacije u savremenim filmova, oduševljen sam takvim izborom, jer mi je više dočarana raskošnost i atmosfera tog doba. Mišljenja sam da bi muzika iz tog doba delovala previše retro sa savremenom scenografijom, tehničkim dostignućima i 3d načinom snimanja koje prate ovaj film.
Spomenuo sam da projekat odiše velelepnim izborom scenografije i kostima. Primetno je da se o svakom detalju vodilo dosta pažnje tako da konačni produkt sa tehničke strane izgleda perfektno. Režija je vrhunska, odlično je izmontiran i brojne scene sa specijalnim efektima i kompjutersko odrađenom scenografijom čine da se gleda nešto inovativno i veoma lepo za oko.
Glumačka ekipa je odlična. Džeja Getsbija je izneo Leonardo Dikaprio (Leonardo DiCaprio), koji je standardno dobar i dovoljno se posvetio svojoj ulozi i liku. Primetan je njegov suptilni nagoveštaj lažnosti osmeha i prenaglašenih gestikulacija koje odaju nezadovoljnog čoveka. Ulogu naratora Nika Karaveja je izneo Tobi Megvajer (Tobey Maguire), koji delimično kvari utisak sa svojim, po mom mišljenju, previše detinjastim i letargičnim glasom. Vredni pomena su i sjajni Džoel Edžerton (Joel Edgerton) i sve popularnija Keri Maligen (Carey Mulligan).
Jedina veća zamerka se svodi na to je previše razvučen i da bi bio pun pogodak da je kraći za tridesetak minuta. S obzirom da nisam još uvek pročitao knjigu, niti sam u mogućnosti da pogledam originalnu ekranizaciju od pre četrdesetak godina, ja sam više nego zadovoljan onim što sam video i mišljenja sam da svi treba da pogledaju ovaj Lurmanov rad u svom punom sjaju.
8/10
