There’s only one rule in the jungle: when the lion’s hungry, he eats!
Holivudska produkcija je u poslednjih desetak godina postala fabrika filmova koji celu radnju svode na nekoliko specijalnih efekata, bez ikakvih umetničkih vrednosti. Kao alternativa takvim filmovima su se nametnuli evropski filmovi, koji sa višestruko manjim sredstvima za snimanje imaju kvalitet i stiču kultni status. Jedan od prvih takvih filmova je ovo debitantsko ostvarenje kultnog britanskog režisera Gaja Ričija (Guy Ritchie) – ovo je bio početak jednog od prvih tekstova na sajtu iz 2013. godine, za film Lock, Stock and Two Smoking Barrels.
Gaj Riči je jedan od mnogih filmaša koji su stekli poštovanje svojim autorskim filmovima, nakon kojih su dobili poziv Holivuda. Tamo su snimili nešto dobro i onda se učaurili u mulj proseka ili klišea, pa više ne bi ni da ostanu tamo, a ne mogu (ne žele) ni da se vrate svojim korenima. Da li znate koji je film pre ovog uradio čovek koji je snimio filmove Snatch ili RocknRolla? Ako ne znate, ja ću vam reći – u pitanju je Aladdin, igrani rimejk istoimenog animiranog filma.
Da, dobro ste pročitali. Čovek koji je stekao reputaciju svojim filmovima u kojima se bavi uličnim filozofijama Londona je došao u situaciju da se bavi modernim Diznijevim adaptacijama kako bi spasao karijeru i pritom napunio džep. Ali nedavno mu je nešto kvrcnulo u glavi, rešio je da okupi veoma harizmatičnu ekipu glumaca i da snimi film koji će podsetiti na njegove rane radove. Tako smo dobili The Gentlemen.
Radnja filma prati Mikija Pirsona (Matthew McConaughey), čoveka koji je došao u London kao student i tu ostao kako bi zarađivao prodajom marihuane bogatim kolegama. Vremenom je stekao imperiju i status veoma nezgodnog bosa, ali je po njegovom mišljenju došlo vreme da ode u penziju, pa odlučuje da sve proda tajkunu Metjuu (Jeremy Strong). Ta njegova odluka će pokrenuti ekipu sumnjivih tipova iz podzemlja koji u novonastaloj situaciju vide priliku da zaverama, šemama, mitom i ucenama zarade neku funtu…
The Gentlemen je pravi povratak u Ričijeve ranije filmove u kojima dominiraju ekscentrični likovi koji imaju različit stepen razumevanja za kriminalne šeme koje se trenutno odvijaju. Kao što se i očekuje, čitav film se može smatrati jednom neprekidnom šalom u kojoj je dobar deo informacija predstavljen bez konteksta, kako bi ih završna trećina filma zaokružila. Film poseduje strukturu u kojoj informacije retroaktivno dobijamo od naratora, a u momentu pričanja njegove priče mi nismo sigurni ni da li je Miki Pirson živ ili mrtav.
Tok scenarija se vodi nekim pravilom da dobijemo odgovor na prethodno utvrđenu misteriju, a zatim stigne neki neočekivani tvist koji nas tera da se preispitamo koji je od ovih sumnjivih likova u prednosti. Riči se ne bavi previše njihovim razradama i čak je i Miki Pirson prilično pojednostavljen za nekoga oko koga se sve vrti, što je i razumljivo jer se dobar deo likova suočava sa iznenadnom smrću. Može se reći da je lik privantog detektiva Flečera, koga veoma živopisno predstavlja Hju Grant (Hugh Grant) i koji je narator priče, najbitniji u filmu. Koliko je naša pažnja zaokupljena tehničkim rešenjima, toliko se odnosi i na njegovu sposobnost pripovedanja, jer deluje da je on bitniji od same priče. To kažem jer je on nepouzdan narator koji jednostavno izmisli stvari kada mu nedostaju neke informacije, pa priča bude uzbudljivija nego što objektivno jeste.
Likovi su kreirani sa namerom da budu ekscentrični i zanimljivi, da se kroz njihovu pojavu ili interakcije provlači komična crta koja će generisati humor, a scenario je pun sarkastičnih replika. Ličnosti likova su zamagljene zarad potreba narativa, ali postoje momenti kada dobijaju priliku da dišu, poput one kada Rej (Charlie Hunnam) svoju mirnu pojavu koristi da zastraši heroinske zavisnike ili kada tener boksa (Colin Farrell) sebe dovodi u opasnost kako bi spasao mladiće do kojih mu je stalo. Ljudima poput Mekonahija je dovoljno da se pojave – njegovim likovima nije potrebna razrada da bi imali našu pažnju kad god su na ekranu.
Riči nam sa tehničke strane pruža napad na sva čula, kojima ostaje samo da priznaju poraz. Film ima delove koji ostavljaju bez daha, što slikom, što zvukom, što načinom njihovog kombinovanja. Svi prepoznatljivi ričijevski elementi su tu – osećaj za stil, nelinearno pripovedanje, isprepletane priče, iznenadno nasilje, šareni likovi, ali ovaj film je objektivno gledano daleko od Snatch-a. Kada se uporedi sa njim ostavlja utisak previše lake zabave, ali je opet jedan od retkih novijih filmova koje planiram da pogledam ponovo – nije Riči kriv što je sa svoja prva dva filma postavio standard koji ni sam ne može da dostigne.
The Gentlemen je odlična kombinacija akcije i humora puna brzih dijaloga, trikova, prevara i namazanih uličnih likova – prioritet Gaja Ričija je bio da nas ovim filmom zabavi i on je u tome u potpunosti uspeo.
moja konačna ocena: 9/10
