Xavier Gens je nakon odličnog francuskog projekta Frontiers uradio još jedan film koji je brutalan u svakom pogledu. Odmakao se od horor žanra u post-apokaliptičnu triler dramu, ali samo prividno, jer se film itekako bavi strašnim stvarima u ljudskoj psihi, a nema većeg horora od toga.
Miran dan stanara jedne zgrade u Njujorku prekida navodna eksplozija atomske bombe. Sve se ruši, ljudi su u panici, nastaje haos i preživeli stanari traže spas u podrumu zgrade. Ekipu u podrumu čine: Eva i njen muž Sem, nepoverljivi domar zgrade Miki, braća Džoš i Bobi, kao i živčana samohrana majka Merilen i njena kći Vendi. Ispočetka se polako adaptiraju na datu situaciju i mire se sa sudbinom, shvatajući polako šta ih je snašlo, preživljavaju dan po dan. Budući da su se dani u podrumu pretvorili u nedelje, samim tim su se i smanjile zalihe hrane i vode, stanari postaju sve nervozniji i nasilniji kako dani prolaze i konačno kreću jedni na druge.
Pojedinci ovaj film svrstavaju u apokaliptični/postapokaliptični žanr. Ja se ne bih složila u potpunosti sa tom tvrdnjom, jer se nama samo daju naznake da je bilo neke apokalipse, nakon koje je planeta verovatno ostala razrušena. Likovi u filmu su sve vreme zaključani u podrumu i ne mogu napolje, tako da nam nije naglašeno da li postoje uslovi za život napolju ako bi eventualno bilo otključano. Moguće je da jeneka epidemija, bolest ili nešto treće u pitanju, pa je ostavljen prostor za eventualni drugi deo filma.
Scenario je odlično napisan i dolazi do izražaja, posebno u ovakvom, “zatvorenom“ filmu. Prikazuje nam propadanje ljudske psihe i njen put u tamu, kao i lagano stvaranje napetosti među likovima, sve do eksplozivnog, može se reći i šokantnog kraja. U jednom trenutku je na pomolu bio tračak nade za njihov spas, ali istom brzinom kako se pojavi, još je brže nestao. Protagonisti filma su sve vreme u mraku, kako bukvalno – u podrumu, tako i u mraku neznanja šta se zapravo dešava, šta se desilo, šta će se desiti. Takođe se ne daje ni tačna vremenska odrednica koliko su vremena u podrumu i koliko traje raspad sistema. Pored toga, film sadrži scene fizičkog mučenja, ubijanja i seksualnog iskorišćavanja/iživljavanja, scene su eksplicitne, brutalne, izuzetno agresivne i uznemirujuće realne.
Što se tiče glumačkih performansi moram da istaknem mladog Majkla Eklanda (Michael Eklund) koji je “ubio“ uverljivom ulogom, kao najveći ekstremni zlikovac bez granica, kao i Majkl Bien (Michael Biehn), koji je standardno dobar. Glavnu protagonistkinju neću da pohvalim, jer osim učešće u izenađujućem raspletu, nije ništa vredno pomena prikazala u glumačkom smislu.
Presugestivno prikazane scene nasilja da bi se postigao što šokantniji efekat se i najčešće navode kao najveća mana filma, uz neke nelogičnosti u karakterima likova i nerazjašnjenim događajima na kraju filma. Tako npr. imamo jednu veliku nelogičnost, požrtvovanu majku koja postaje promiskuitetna žena koju nije briga ni za kakav kodeks ponašanja, i koja konačno “izgubi“ dete u relativno kratkom periodu.
Jednostavno rečeno, film prikazuje ekstremizam ljudske psihe u veoma ekstremnoj situaciji. Nikada ne znamo šta se krije duboko u nama dok to, zbog nekog određenog razloga, ne ispliva na površinu, hteli mi to ili ne.
7/10
