Reditelj Majkl Hofman (Michael Hoffman) nakon zabavne komedije Gambit iz 2012. godine, oglasio se novim projektom. Inspirisan bestselerom priznatog autora Nikolasa Sparksa (The Notebook), snimio je univerzalnu priču istražujući snagu prve prave ljubavi. Literarni predložak poprimio je jasne obrise emocionalno raskošne i iskrene filmske priče, zahvaljujući ogromnom trudu dvojice scenarista. Naime, Džej Mils Gudlo i Vil Feters podjednako dele zasluge za dopadljivu adaptaciju.
Prva ljubav se ne zaboravlja, premisa je storije o ljubavnom paru iz srednje škole. On je Doson, momak sa margine društvene lestvice, odrastao u problematičnoj porodici bez roditeljske podrške. Umesto da ga izvede na pravi (životni) put, otac mu je nanosio bol i donosio patnju. Ona je Amanda, devojka iz ugledne dobrostojeće porodice, odrasla u atmosferi ispunjenoj ljubavlju i pažnjom pod roditeljskim krovom. Kada sudbina umeša svoje prste, onda ni kulturološke, ni statusne, ni finansijske razlike nisu nikakva prepreka da se dvoje mladih zavole i pronađu ono zajedničko što ih poput dve polovine povezuje u harmoničnu celinu.
Intenzivnu emotivnu vezu dvoje mladih nasilno će prekinuti niz tragičnih okolnosti. Svako će krenuti svojim putem, započeti novi život, probati da ostvari svoje snove bez one druge polovine. Zaplet nastaje onog momenta kada advokat pozove dvoje naslednika skromnog imanja decidno navedenih u testamentu pokojnog Taka. Posle 20 godina (zapravo je to 21 godina, kako je precizirao Doson), njih dvoje se ponovo sreću. Bilo je potrebno da provedu samo par zajedničkih dana da ponovo rasplamasaju žar stare ljubavi, da opet k’o nekad počnu da žive punim plućima i da se iskreno raduju životu u dvoje…
Preispitivanje starih ljubavnih veza, nezaboravnih momenata mladalački naivne, čiste ljubavi, poslužilo je kao tematski okvir da se ispriča romantična storija, obojena sentimentalnim, a pomalo i setnim tonovima. Vremenski ispresecana segmentima koji nas vraćaju u prošlost (te blage jeseni, 1992. godine, sve je počelo), radnja dobija na zamahu, postaje dinamična i suvereno osvaja naklonost gledalaca, držeći ih u stanju grozničavog iščekivanja. Kako se bliži kraju, narativ otvara nove mogućnosti, stvara iluziju da je druga šansa ipak realnost, uprkos novonastalim otežavajućim okolnostima.
Promišljanje u alternativnom pravcu, koji bi odveo dvoje zaljubljenih na zajednički put, put na kome bi nežnu romansu krunisali eventualnim zavetovanjem pred Bogom i pred matičarem, ovde je nagovešteno na jedan krajnje spontan, životvoran način. Baš onako kao što život ume da izrežira i za tili čas sve izokrene za 180°, otvori nam novu dimenziju za koju smo bili ubeđeni da ne postoji, razočarani saznanjem da pravo na sreću pripada drugima.
Rediteljska magija omogućila je da spoznamo emocionalnu dubinu veze između glavnih aktera. Ovde je vremenski faktor razdvojenosti srodnih duša postavljen kao test na kome režija suptilno gradi željenu dramaturgiju. Stoga sam mišljenja kako je scenario veoma solidno napisan jer poseduje značajnu dozu autentičnosti. Normalno da je romantični aspekt dominantan u celoj priči i da je sasvim opravdano što je tako tendeciozno prikazan. Kada njih dvoje okopavaju baštu, sređuju kuću, brišu prašinu ili pripremaju ručak, ma šta god radili, sve miriše na sreću, poprima romantičarsku konotaciju. Razum tu evidentno gubi bitku, ali samo do određene granice.
Što se tiče kastinga nije išlo sve glatko, bilo je problema. Za lik odraslog Dosona u planu je bio Pol Volker, ali je tragična pogibija u prvi plan izbacila drugi pik, a on je Džejms Marsden (James Marsden) koji se fino snašao, što je bilo za očekivati ako se podsetimo da je već imao ranija glumačka iskustva u filmskim ekranizacijama romana na koje je potpis stavio Nikolas Sparks. Sposobnost da se nametne kao pravi muškarac, ispunjen jakim osećanjima prema ženi koju nikada nije prestajao da voli, evidentna je u svakom zajedničkom kadru sa Mišel Monahan (Michelle Monaghan), a ona je perfektna kao emotivno ranjena Amanda, kao žena koja vegetira u nesrećnom braku s hladnim Frenkom.
Moram da istaknem kako mi je baš drago što je pobedila bolest koja je podmuklo pretila da prekine ne samo njenu filmsku karijeru, već i bitisanje na ovom svetu. Zrelost, lepota, šarm i nagomilano glumačko iskustvo jesu aduti sa kojima Mišel Monahan raspolaže, te od nje možemo tek da očekujemo blistava glumačka izdanja u predstojećim projektima, što me neobično veseli. Da pomenem i onaj mlađi dvojac jer su nesumnjivo ugradili svoj talenat i entuzijazam u likove zaljubljenih srednjoškolaca. Luk Brejsi (Luke Bracey) (gledali smo ga s Brosnanom u špijunskom trileru, snimanom dobrim delom u Beogradu) korektno je odradio posao jer je verodostojno oslikao lik mladića koga život uopšte nije mazio, te je bio prinuđen da brže mentalno sazri od svojih vršnjaka.
Fascinantno lepa, izuzetno fotogenična, Liana Liberato (Liana Liberato) (prvi put sam je gledao u roli ćerke bračnog para Kejdž-Kidman, u trileru Trespass) ima preduslove da napravi zapaženu karijeru, mada joj predstoji mukotrpan put sticanja iskustva i pečenja glumačkog zanata. U međuvremenu, izvesno je da će cura sa takvim fizičkim izgledom biti u fokusu brojnih producenata i pred objektivima raznih majstora režije (a kroz praksu se najbolje i najbrže uči). Džerald MekRejni (Gerald McRaney) je takođe ubedljivo otelotvorio pozitivan lik dobroćudnog Taka jer on je poslužio kao spona koja hoće da poveže par nasilno razdvojen pre više od 20 godina.
Lokacije na kojima je snimano pronađene su u američkoj saveznoj državi Louisiana (Nju Orleans, Pearl River itd.) što je bila dobra odluka. Zahvaljujući živopisnim eksterijerima, odlična fotografija uspela je da sve to vešto prenese na veliki ekran. Uopšte gledano, ova romansa lepo izgleda, pa onda i ne čudi što je ostavila impresivan vizuelni utisak. Namenski komponovani muzički aranžmani majstorski su utkani u sekvence priče iz kojih naviru čiste emocije, naglašavajući neverovatnu moć prve ljubavi, onaj osećaj kada nam srce brže kuca u prisustvu osobe do koje nam je toliko puno stalo.
U romantičarski obojenom narativu, nije lako biti objektivan, ostati hladne glave. Zato neću sada tu nešto da kritikujem i cepidlačim, osim da konstatujem kako film ima falinke, posebno u završnom delu. Nekako je sve ubrzano i preovlađuju patetični tonovi, mada je to bilo i očekivano. Dao sam tek blagi nagoveštaj kakav će epilog imati jedna oživljena romansa. Više nego dovoljno da vam zagolicam maštu i definitivno preporučim da obavezno pogledate vanvremensku priču koja slavi ljubav.
Svi vi koji ste uzdisali i brisali suze nakon odjavne špice Beležnice, ubeđen sam da će The Best of Me da vam priraste za srce, prizivajući neke nostalgično-sentimentalne uspomene.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
