There’s just gotta be a place up ahead, where men ain’t low down, and poker’s played fair.
O filmovima braće Koen (Ethan Coen, Joel Coen) sam već nekoliko puta pisao na sajtu i svaki put spomenem koliko cenim njihov umetnički rad. Njihovi projekti poseduju specifičan stil koji kombinuje čudne likove, odlične dijaloge, dozu satire, perfekcionizam, enciklopedijsko znanje o tehnikama snimanja i izvanredan osećaj za lepo. Njihov prethodni film Hail, Caesar! mnogi smatraju korakom nazad u njihovoj prebogatoj karijeri, ali ih njihov novi film The Ballad of Buster Scruggs vraća na koloseke uspeha i kod publike i kod kritike.
Radnja filma predstavlja antologijski vestern koji se sastoji od šest delova, u kojima nisu povezane priče i likovi. U filmu, te priče su napisane u staroj knjizi The Ballad of Buster Scruggs and Other Tales of the American Frontier, a nepoznati čitalac okreće prvu stranicu pre svake priče, kao i poslednju na njenom kraju. Svaki segment se dešava na Divljem zapadu i slikovito pokazuje kako je u takvom okruženju nasilna smrt gotovo svakodnevna i normalna pojava – koliko god nam misli ili postupke okupiraju neke druge stvari, apsolutno ništa ne isključuje da i vi sami ne postanete žrtva.
The Ballad of Buster Scruggs je prvi digitalno snimljen film braće Koen, a finansirao ga je Netflix. Koeni su indi autori koji nikada nisu radili sa velikim studijima, ali podržavaju Netflix jer ne producira blokbastere i laku zabavu. U početku se spomimjalo da su ove priče mogle biti prikazane kao mini-serija, ali su ipak na kratko završile u bioskopu, kako bi film ispunio uslove za učešće na festivalima, a zatim je prosleđen na servere Netflixa. Zadržavajući karakterističnu mračnu dramu i dosta crnog humora, autori su u scenario ubacili i nekoliko muzičkih deonica koje izvode junaci priča.
U ovim pričama smrt dolazi u neočekivanim okolnostima, jer niko od junaka ni ne pomišlja na nju u svojim aktivnostima. Dok neki pevaju ili glume u predstavi, drugi putuju ili traže zlato, dok treći pokušavaju da se brzo obogate pljačkanjem banke. Radnja jeste smeštena na Divljem zapadu, ali je vreme ili mesto radnje najmanje bitno kada se priča o smrti. U ljudskoj prirodi je da je ignoriše sve dok ne postane neminovna, pa se može reći da svih šest priča poseduju jak nihilistički materijal. U svakoj priči je ili ego ili novac jedan od bitnih faktora.
Poznato je da filmove braće Koen karakterišu i filozofske ideje koje suptilno ili tematski uključe u svoja scenarija. Karakteristično za ove autore, završni udarac stiže u samim završnicama priča, ali je i putovanje do tog završnog udarca zanimljivo. Kao što je slučaj sa jednim od mojih najdražih filmova A Serious Man, priče poseduju doze beznadežnosti i očaja, ali su u isto vreme i inteligente i komične. Delovi su napisani tako da poseduju jedinstveni narativ, temu i stil. Ako bismo ih posmatrali pojedinačno, može se reći da postoji određena razlika u kvalitetu, ali nema lošeg dela, što se ne dešava često kod antologijskih projekata.
Junaci priča su plejada šarenih likova, od kojih je svako upečatljiv i poseban na svoj način – počevši od naizgled naivnog pevača, koji se nalazi na poternici, preko impresaria što se brine o glumcu bez udova, do devojke koja pokušava da pronađe svoj mir. Ukoliko pažljivije pogledate, videćete da kraj svake priče prati tekst na stranici knjige, u kojoj je ono što vidimo napisano na objektivan, beživotan način. Na taj načim razumemo da svet, za razliku od Koena, ne brine za ove likove i njihove avanture, koji su samo prolaznici u surovom svetu Divljeg zapada.
Priča koja pokriva najviše stvari za relativno kratko vreme je svakako peta, koja prati Alis (Zoe Kazan) na svom putovanju za Oregon. Na tom putu ona otkriva sebe i pratimo romantična dešavanja između nje i jednog od vođe puta Bilija (Bill Heck), sve dok nam pažnju ne zauzme lik koga uopšte nismo ni primećivali. Poslednju priču, koja prati simpatičan sukob filozofija između pet putnika u kočijama, sam shvatio kao završnu alegoriju na glavnu temu filma i potpuno je nebitno da li oni, u zavisnosti od vaše interpretacije, putuju do hotela ili na nebo. Subjektivno, najviše mi se dopala četvrta priča, koja se bavi veoma strpljivim kopačem zlata (Tom Waits) u idiličnoj dolini, a verujem da će ljubitelji Harija Potera lako prepoznati ko tumači glumca bez udova u trećoj priči.
Braća Koen su već toliko puta dokazali da su sposobni da svoje ezoterične ideje efektno sprovedu u delo, pružajući gledaocima i vizuelni i filozofski užitak – najbolja dela fikcije nas prosto teraju da čitamo između redova, a svaka od šest priča u ovom filmu, zajedno ili pojedinačno, će nam pružiti materijal za razmišljanje. Iako im karijera traje preko trideset godina, Koeni pokazuju da imaju još neki trik u svojim rukavima i da su itekako inspirisani da nam i dalje pružaju kvalitetne filmove.
The Ballad of Buster Scruggs je inteligentna, čudna, mračna i komična zbirka priča o smrtnosti i film u kome će ljubitelji radova braće Koen itekako uživati.Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak
Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)
- Shoplifters/ Manbiki Kazoku (2018) - 18/02/2019
- The Man Who Killed Don Quixote (2018) - 16/02/2019
- 10 subjektivno najboljih serija iz 2018. godine - 13/02/2019
Sjajan pocetak filma i prica o Buster Scruggsu, onda, zatim, odmah kraj. Steta sto ovo nije bio samo film o Busteru, kako je covek odglumeo, fora sa Arhimedovom polugom, nevidjeno. Pomislih u trenutku, posle Doc Holidaya-Val Kilmer evo novog omiljenog revolverasa, kad ono razocarenje. Ne znam da li me je vise razocarao neocekivani zavrsetak serije Penny Dreadful ili ovo. Zasto braco Coen?