Casey Davies. That’s a very feminine sounding name.
The Art of Self-Defense je tip filma koji se nalazi van većine popularnih tokova i to mu može biti samo plus. Reč je o autorskom filmu meni nepoznatog autora Rajlija Stirsa, a verujem da bi i meni promakao da nije Džesija Ajzenberga (Jesse Eisenberg) u glavnoj ulozi. Ovo je jedna čudna mračna komedija smeštena u svet borilačkih veština, koja sugeriše totalno uklanjanje ideje o alfa muškosti i svemu onome što ista nosi sa sobom.
Nakon što ga je prilikom povratka iz prodavnice napala motociklistička banda, plašljivi knjigovođa Kejsi odlučuje da se upiše na časove karatea kako bi naučio da se zaštiti. Pod budnim okom harizmatičnog isktruktora Senseija (Alessandro Nivola) i njegove pomoćnice Ane (Imogen Poots), Kejsi po prvi put stiče osećaj samopouzdanja. Biva unapređen i prebačen u misteriozne noćne treninge, gde otkriva zloslutni svet bratstva, brutalnosti i toksične muškosti. Dolaskom u taj svet, Kejsi postaje predmet interesovanja svog zagonentnog mentora…
U samom uvodu, našeg protagonistu vređaju na francuskom, koji razume, i on ne radi apsolutno ništa povodom toga. Nije potrebno puno vremena kako bi shvatili da je Kejsi usamljeni računovođa, luzer koji se ne snalazi u socijalnim interakcijama i kome je jedino društvo pas jazavičar. Čak i prilikom ležanja u bolnici, gde sluša televizijski izveštaj o napadu na njega, Kejsi dobija egzistencijalne uvrede. Nakon nekoliko časova kod Senseija, on se od osobe koja se boji i sopstvene senke transformiše u osobu opsednutu karateom. Kako časovi napreduju, tako napreduje i njegovo samopouzdanje i napokon shvata da može postati i pravi muškarac.
Scenario u kome slabić postaje borac je viđen toliko puta na filmskom platnu, ali nikada sa čudnom aurom koja obavija ovaj film. Jednostavna priča poseduje podzaplet kada dobijemo zaveru unutar grupe da se preduzmu ekstremne mere u potrazi sa novim članovima. U ovaj muški svet je smeštena En, koja pripada grupi jer po ponašanju, delovanju i grubosti podseća na muško, iako je njen pol sprečava da to i postane. Njeni časovi su usmereni na nanošenje povreda, iako su joj učenici deca i vidimo da ima pretenzije da dobije crni pojas, što Sensei već duže vreme uporno izbegava.
Kejsivo samopouzdanje biva testirano, naročito jer ostavlja utisak slabića i njegove reakcije imaju dozu humora. Veoma mi se dopala njegova odluka da napravi kaiš u boji pojasa koji je zaslužio na časovima karatea, kako bi mu borbenost sa tatamija ostala i u pravom životu. Konačno, njegovo samopuzdanje ne poznaje granice i postaje egocentričan i agresivan. Njegova transformacija nije išla glatko, ne vidimo njenu sredinu, a to možemo shvatiti kao satiru bilo kog fanatičnog načina razmišljanja, kao da sredina ne postoji – u ovom slučaju, ili si slabić ili alfa.
Ovaj film Rajlija Stirnsa je fina satira kojoj donekle zameran što je više čudna nego što nam ispostavlja jaku poentu. Umesto poente, dobijamo završni monolog koji relativno uspešno dodaje moral priči koja je, u suštini, nemoralna. Kako vreme prolazi, film ne postaje zanimljiviji, nego je nekako sve nasilniji i zlobniji, kao da gledate obrnutu verziju Karate Kida. Rekao bih da ne ispunjava pun potencijal, ali da pruža sasvim dovoljno da bi vam održao pažnju. Meni je Džesi Ajzenberg gotivna faca, pa sam uživao gledati ga ovde i njegova tragi-komična pojava podiže film na viši nivo, ali verujem da ne dele svi moje mišljenje.
The Art of Self-Defense je drska, čudna, pomalo skandalozna mračna komedija koja toksičnu muževnost dovodi do granice apsurda, ali bez previše humora i bez prave, upečatljive poente.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
