Taxi Tehran (2015)

Vaša ocena filma:
[Total: 6   Average: 3.3/5]

They make your life into a prison. Although you are released from prison, but the outside world is only a bigger prison. They make your nearest friends into your worst enemies. After that you think all you can do is either leave the country or pray to return to that hole. So there is only one thing to do: not care.

Na kontrolnoj ploči auta fiksirana je kamera. Auto stoji ispred ležeće zebre dok skriveno oko kroz šoferšajbnu posmatra događaje na cesti i oko nje. Zebra asocira na zatvorsko odelo bez onog identifikacijskog broja, a u saobraćaju to je naravno dozvoljeni prolaz za pešake. Ovaj početak filma može se protumačiti kao skrivena asocijacija na presudu iranskog suda u kojom se cenjenom režiseru Jafaru Panahiju (Jafar Panahi) zbog tajnih dogovora i propagande usmjerene prema vladajućem režimu određuje kazna od šest godina zatvora i dvadeset godina zabrane javnog istupa i bavljenja filmom, dok on i pored toga pronalazi način da radi.

Zatvor je kasnije zamenjen kućnim pritvorom, ali presuda o javnom delovanju i do dana današnjeg još je na snazi. U hermetički zatvorenoj kotrljajućoj pogonskoj jedinici nastao je drugi dugometražni igrani film koji je tajnim tokovima i uz podršku kolega dostavljen Berlinaleu, gde je nagrađen najvrednijim priznanjem Zlatni medved. Ako neko bude pitao Ima li medveda u Iranu? odgovaram Kako da ne. Al’ samo oni zlatni vredni eksponati, a kao ugroženoj vrsti dodeljen im je poseban tretman. Pošto i sam Jafar ima izražen smisao za satiru, bez obzira na pat poziciju u kojoj se nalazi, siguran sam da mi ovu šalu ne bi zamerio.

Taksi nas u gotovo realnom vremenu, uz povremene montažne rezove, vodi po Teheranu i kroz epizode sa mušterijama koje mahom glume Panahijevi prijatelji i rodbina, seciraju duh iranskog društva, autoreferirajući se i na samu režiserovu sudbinu. Priča se otkotrljava sa prvim putnicima, društveno samosvesnom učiteljicom i pravdoljubivim muškarcem. Razgovor prerasta u debatu jer je priča o čoveku koji je krao otišla smerom u kojem je jedna strana podržavala drastičnu kaznu za svaki vid krađe, pa čak i egzekuciju, dok je druga zagovarala da se prvo provere motivi krađe, pa da se tek onda odredi krivica.

Taxi Tehran (2015) 2

Tako dolazimo do zanimljivih informacija da recimo najviše smrtnih kazna pored Kine izvršava upravo Iran. Moramo shvatiti da ovo nije uopšte benigna stvar u Islamskoj Republici Iran čiji je zakon šerijatsko pravo, a ajatolah (islamski vođa unutar šijatizma) ima najveće ovlasti u državi. Upravo po Šerijatu jedan od najvećih grehova je lopovluk i otuđivanje stvari. Dok se razgovor zahuhtava, tek u devetoj minuti diskretnim okretom kamere prema desno postajemo svesni da je taksista glavom i bradom upravo Jafar Panahi.

Eksperimentalni art film u tom trenutku upravo se pretočio u eksperimentalnu doku-dramu. Sada nam je jasno kojim smerom ide film i da će se na suvozačevim mestima razmenjivati različiti profili ljudi, pola, starosti, stepena obrazovanja, dok svaka tema razgovora obrađuje određeni sociološki problem, društvene fenomene o kojima bi se otvorenije trebalo pričati. Kao dirigent, Panahi je u samom centru zbivanja, pretvoren u uho koje sve upija, dok se sa tuđih nevolja u drugom delu filma sve postepenije prelazi i na njegovu situaciju.

Tako imamo dilera filmova koji prethodno ugovara mesta razmene, a jedan od kupaca je student režije, koji traži smernice za svoju karijeru. Postojanje dilera koji ugrožava autorska prava je upravo posledica cenzure filmova koji, da bi se uvezli iz sveta, moraju proći iznimno klizav distributivni kod i tek onda, kada komisija upali zeleno svetlo, budu prezentovani širem auditorijumu. Panahi se dostojanstveno sklanja od učešća u ilegalnim radnjama njegove mušterije, koji mu se kasnije i izvinjava, ali i opravdava svoje radnje sa to što ja radim je isto tako kulturna aktivnost. Ti filmovi se svakako ne bi legalnim putem prikazivali.

Taxi Tehran (2015) 3

Njegova nećaka takođe ima školski zadatak da snimi filmić koji se mora pridržavati distributivnih normi i snimajući digitalnim fotoaparatom svoga ujaka dok vozi, diktira šta treba izbegavati. Tom scenom Panahi se uspešno našalio na ta pravila i zabrane, namerno ih karikirajući kroz prizmu pitanja i zaključivanja male pametnice, koja uostalom i skreće pažnju, ma šta da se desi, čovek nikada ne sme izgubiti lepe manire i dostojanstvo. Provlače se i teme sujeverja, ostavštine, video oporuka, posledice zbog napada itd, sa onom temeljnom pretpostavkom da se niko nije rodio da čini nečasna dela, nego je to sticajem okolnosti postao.

Panahi je vrlo hrabar i progresivan režiser. Koristio je svu tehničku opremu koja mu je bila na raspolaganju, poput digitalnog aparata, smart telefona (koji je svojom zvonjavom povremeno iritirao) i podesive kamerice, sve to lucidno kombinujući. On je svestan da je jedan od najznačajnih savremenih iranskih sineasta, bremena koje nalažu teme koje obrađuje u svojim filmovima, pitanja koja postavlja, da kao umetnik uprkos sankcijama ne sme prestati ukazivati na mnoge devijacije u društvu, rasvetljavanje istina, prikazivanja onakvog kako jeste ili kako ga vidi oko jednog samokritičnog individualca jer, ispod taloga propisanih pravila, nije sve onako časno kako se čini.

Taxi Tehran (2015) 4

On je svestan da stalno čačka osinje gnezdo, provocira reakciju, priznavši i u filmu da oseća da ga progoni glas čoveka koji ga je saslušavao u zatvoru. Istina povremeno izgleda kao samodopadan provokator i pomalo se oseća sklonost ka medijskom populizmu. Sa druge strane, čovek koji je imao priliku otići i stvarati u svetu, ipak je zbog svog osećaja pripadnosti ostao boriti se. Ta njegova država je daleko od savršenosti (kao što je i svaka druga) i sve dok je ovakvih ljudi koji razmišljaju na ovakav način, za čovečanstvo ima nade.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak