Već smo pisali o jednom Almodovarovom (Pedro Almodóvar) filmu i to najsvežijem iz 2011. godine – horor triler dramu – The Skin I Live In. Ovoga puta sam se odlučila za osvrt na ovaj film, njegovu ličnu kartu, po mom mišljenju. Film je iz 1991. godine, čisto da uporedimo vremenski kvalitet stvaranja ovog filmadžije. Nema šta mnogo da se kaže, osim da mu godine ništa ne mogu i još je bolji sa njima.
Glavni lik priče je Rebeka, voditeljka nacionalnog dnevnika, žena čija je majka jedna od najpopularnijih španskih pevačica. Majka joj najavljuje dolazak, ona jedva čeka da se vidi sa njom, jer je nije videla 15 godina. U detinjstvu je Rebeka bila često zenemarivana i zapostavljana od strane majke zbog karijere i nedostajalo joj je njene ljubavi čitavog njenog zivota. Nada se konačno da će da izglade odnos kada se vide. Beki del Paramo se posle dosta godina života u Meksiku konačno vraća u rodnu Španiju, sa jakom željom da vidi ćerku. Međutim, ništa neće ići željenim tokom. Prvo se komplikuje kada Beki vidi da je Rebekin muž, Manuel, zapravo njen bivši ljubavnik. Kasnije se dešava novo iznenađenje, Manuel se iznova zaljubljuje u Beki i želi da se razvede od njene ćerke. Na kraju Manuel biva ubijen, a istragu vodi izvesni sudija Domingez, koji vodi dvostruki život, noću radi u jednom baru kao pevač transvestit, a posebno obožava Beki i peva samo njene pesme na nastupima.
Kao i svaki njegov film, i ovaj film je pun šarenila i poznatih Almodovarovih ekscentričnih filmskih začina – pomešanih tema (ja bih ipak pre rekla kreativnosti): počevši od same vizuelizacije filma jakim bojama, odlične muzike do neobičnih i čudno povezanih likova, na neki način defektnih osoba (neka psihička bolest), najkomplikovanijih međusobnih odnosa. Sama srž stvaralaštva Pedra Almodovara je možda iznešena u ovom filmu, jer je film komedija, drama, krimi triler i ljubavna priča – sve u jednom.
Uloge su odlično raspodeljene. Rebeku glumi sjajna Viktorija Abril (Victoria Abril), Pedrova muza. Svoju opsesiju i želju za majkom je maestralno odglumila, a takođe je odlična i Marisa Paredes (Marisa Paredes), inače moja ljubimica, koja je jako uverljiva u ulozi Beti. Istakla bih još zgodnog Migela Bosea (Miguel Bosé).
Zvuk visokih potpetica na asfaltu asocira na ženstvenost, zavodljivost, seksipilnost. Almodovar je ovaj zvuk doživeo mnogo dublje i simboličnije – kao trku života na štiklama. Zato je na kraju krajeva i napravio ovaj film, za koji je takođe sam napisao i scenario. Ovo sigurno nije najozbiljniji Almodovarov projekat, ali je meni svakako najzvučniji, uz film – Atame!, pa smatram ovaj projekat ličnom kartom cenjenog režisera koji svako ko ceni njegov rad mora pogledati.
“U filmu svi ovi likovi trče za onim koga vide kao svoju idealnu drugu polovinu. Nažalost, nisu ni svesni da taj željeni spokoj mora prvo da se nađe unutar sebe, pa tek onda u voljenoj osobi. Pošto svoj odraz nigde nisu ugledali, nisu se ni pronašli.“
8/10
