Vaša ocena filma:

Iako slovim za jednog od najvećih poklonika monohromatskog filmskog stvaralaštva koje je ova zemlja iznedrila, ipak ne mogu da progutam sve što mi zlatni Holivud servira, ma koliko primamljivo to bilo. Ovog puta, doduše, mišljenje mi je malo podvojeno. Mnogi kritičari tvrde da je Stranger on the Third Floor prvi noir film, i to je jedna od stavki koje su me nagnale na gledanje. Druga je Laslo Levenstajn, svetu poznatiji kao Piter Lori (Peter Lorre), legenda nemačke, kasnije i američke kinematografije. Mogu bez rezerve da kažem da me ni noir okruženje, ni Lorijeva harizma nisu izneverili, drugi aspekti filma, pak, šareni su po pitanju kvaliteta.

Krenimo od radnje: mladi, ambiciozni novinar Majkl Vord (John McGuire) nenamerno postaje ključni svedok procesa u kom se sitni probisvet tereti za ubistvo vlasnika kafića. Medijska pažnja dobijena nakon što je napisao novinski izveštaj o situaciji u kojoj se zatekao, godi mu, kao i povišica zbog senzacionalne priče koja će čuda učiniti za njegovu vezu sa mladom Džejn (Margaret Tallichet). Iako jadni optuženik negira da je učestvovao u tome, Majkl je uveren da je pred njim ubica, jer ga je zatekao na mestu zločina.

Ipak, kada se porota oglasi i donese presudu da je optuženi kriv, splet događaja će dovesti do promene u njegovom načinu razmišljanja, jer će se i sam naći u sličnoj situaciji. Ko je uznemirujući stranac kog sreće jedne večeri? Šta je on radio u hodniku ispred njegovog stana?

Pomenuti stranac iz naslova je, pogađate, Piter Lori. Sigurno ga znate – onaj krupnooki jezivi lik iz The Maltese Falcon, Langovog klasika M i nekoliko crtaća sa Duškom Dugouškom. Njega u filmu, nažalost, ima svega petnaestak minuta, i valjano progovara tek u trećem činu, ali i za vreme provedeno na ekranu uspe nam se sasvim fino poigrati živcima. Razlog za kratko trajanje njegovog paradiranja filmom bio je to što je filmskom studiju RKO, koji stoji iza ovog ostvarenja, Lori po ugovoru ostao dužan par dana snimanja, pa su ga ugurali u film, prilagodivši ulogu vremenu koje je imao.

Pored Pitera, koliko-toliko se na visini zadatka našao Ilajša Kuk Mlađi (Elisha Cook Jr.) koji igra Brigsa, nesrećnog propalicu kog novinar zatekne pokraj kafedžije prerezanog grkljana. Kuk je stari lisac, večiti filmski luzer, čije se ime može naći na špicama i takvih naslova kao što su Rosemary’s Baby, The Big Sleep i The Maltese Falcon. Ipak, mnogi ga se sećaju i po maloj, ali značajnoj ulozi Stounvola Torija koji se susreće sa likom Džeka Palansa na vratima saluna u vestern remek-delu Shane. Iako u ovom filmu ume da pretera u glumatanju, ipak je učinio da ga zapamtimo, dočaravši bezizlaznost nevinog lika na korak od prženja na stolici.

Isto se ne može reći za dvojac protagonista, koje tumače Džon Mekgvajer i Margaret Taličet. Ko? pitaćete možda. Mislim da je isto pitanje postavila i publika te 1940. godine, s obzirom na to da su oboje, i pre i posle ove saradnje, mimoilazili slavu i značajnije filmove. On je glumački vek proveo uglavnom potucajući se po sitnim ulogama, najčešće i bez pomena na listi glumaca, dok se ona može podičiti tek deseticom neuglednih rola, kao i brakom sa čuvenim rediteljem Vilijemom Vajlerom.

Nisu ubedljivi, barem meni, posebno gospodin Mekgvajer, sa čudnim izražavanjem emocija (obratiti pažnju na momenat u drugoj polovini filma, posle scene sna). Voisover kojim dotični ponekad daje gledaocima uvid u svoja razmišljanja nije toliko loš, tada čak i mimikom uspeva dočarati šta mu se zbiva u glavi, ali, generalno – kasting je mogao biti i mrvicu bolji.

Boris Ingster (Boris Ingster), ne naročito produktivan reditelj letonskog porekla, zahvatao je oberučke sa izvora vajmarskog ekspresionističkog filma i forsirao fore starih majstora kao što je Fric Lang. Kadriranje je dobro, a svetlost i senka lepo sarađuju, na čemu Ingster može zahvaliti i više nego sposobnom Nikolasu Musuraki, čije je oko doprinelo da još jedan predstavnik žanra, Out of the Past, postane besmrtan, između ostalog, i zbog svoje fotografije.

Posebno je upečatljiv pomenuti san, koji predstavlja možda i centralnu tačku filma: dalijevski je nadrealna, na momente smešna, ali zastrašuje. Zapravo, ovaj skup stilizovanih klipova koji se bave šta bi bilo kad bi bilo događajima je više noir od Dašijela Hameta (pisca Malteškog Sokola) bar kad je u pitanju sfera vizuelnog. S obzirom na to da traje tek nešto više od sat vremena, priča je, pogađate, brza, kreće se bez zastajkivanja, i to, kad se mane uzmu u obzir, nikako nije minus. Iako na trenutke naivna, dešavanja fino teku i nema suvišnih delova.

Za žanrovske sladokusce i poznavaoce starinskih B-uradaka, ovo je za ne propustiti, jer je reč o jednoj maloj prekretnici u istoriji filma. Za ostale – postoji kvaka. Ako ste početnici u žanru, ili ste radi da omilite crno-bele filmske tvorevine, nemojte početi ovim ostvarenjem, jer su sve prilike da u njemu nećete naći mnogo materijala za uživanje. Potčinite ga nekim istaknutijim naslovima, dok se oči ne naviknu, pa se tek onda prepustite ovom čudnom, povremeno prosečnom, ali veoma važnom noir-filmu.

7/10

Autor: Darko Jovanov