Kada bismo govorili o životu i smrti, kao i smislenosti ljudskog postojanja, ušli bi u mnogo dublje i zahtevnije teme. Činjenica je da je čovek prolazno biće i da postoji samo jedan neizbežan kraj našeg životnog putovanja, a da li je to i konačan kraj našeg postojanja kao duhovnog bića ostaje fenomen koji pokušavaju tumačiti mnogobrojne filozofske teorije, religije i nauka. Sama pomisao na smrt je zastrašujuća i odbojna, no upravo svest o smrti potiče na kvalitetan, osmišljen i ispunjen život.
Teško je o tome i pisati, najviše zbog toga jer nemam nameru da vas odgovorim od filma. Upravo suprotno, ovaj sjajan film ne smete propustiti! Naime, italijanski reditelj i scenarista Uberto Pasolini (Uberto Pasolini) suočiće vas sa realnošću i onim neizbežnim, a da vas pritom ne baci u depresiju i ne natera da prekinete sa gledanjem. Ipak, nakon gledanja filma postavljaćete sebi neka pitanja koja do sada možda niste. Bez obzira na temu kojom se bavi, film ostavlja gledaoca u vrlo ugodnom raspoloženju, što je Pasolini postigao pre svega inteligentnim scenarijom i karakterizacijom glavnog lika.
Still Life je zapravo tragikomedija o životu i smrti usamljenih ljudi. Usamljenost je ovde sveprisutna pojava i nalazimo je u svakom trenutku, svakom kadru. Radnja je smeštena u turobnu londonsku četvrt. Džon Mej (Eddie Marsan) radi u malom pogrebnom preduzeću. Njegov zadatak je da se pobrine o sahranama preminulih osoba koje su za života ostale same. Mej je izuzetno predan svom poslu i vrlo temeljit, a jedini prioritet mu je da preminulima pruži dostojanstven pogreb.
Od trenutka kada dolazi u kuću preminulog, Mej sakuplja što više dokaza o osobi kako bi saznao nešto o njoj. Uzima fotografije, ispituje poznanike preminulog i na temelju toga piše oproštaj sa pokojnikom koji će sveštenik pročitati na sahrani. Mej svakom svojem klijentu pristupa individualno, pa posvećuje veliku pažnju i na odabir mrtvačkog sanduka, ali i na ritual sahrane zavisno o veri pokojnog. Svojski se trudi da sakupi članove porodice, prijatelje i poznanike pokojnog, no često nailazi na negativne odgovore, pa je na sahranama najčešće on jedini ožalošćeni.
Mejev život je samotnjački i u potpunosti posvećen poslu. Njegov stan je bezličan i hladan, kuhinja besprekorno čista. Jedina hrana koju jede je ona iz konzerve, pa njegov uredno serviran tanjir deluje kao da će poslužiti mačku. Predveče otvara fotoalbum u kojem se nalaze fotografije svih klijenata koje je u dvadesetak godina rada sahranio, a potom nastavlja lepiti fotografije novih klijenata. Na njegovom licu retko vidimo osmeh, no gotovo uvek možemo osetiti njegovu empatiju prema okolini, kao i veliko poštovanje prema svakoj osobi. On ne osuđuje, ne diskriminiše i svakome želi pružiti jednostavan i častan pogreb, za šta ulaže najveći deo svog vremena, ali i firminog novca.
Firma na čelu sa gospodinom Pračetom odlučuje da je takav način poslovanja vrlo neučinkovit i ne vidi smisao sahrana kao opravdanje za gubitak tolikog novca i vremena kada je kremiranje puno jeftinije (jeftinije u ovom slučaju, kao sakupljanje posmrtnih ostataka u obične plastične boce i sipanje na desetine njih u jednu jamu). Mej na kraju dobija otkaz, ali i dopuštenje da radi na svom poslednjem slučaju o vlastitom trošku. Preminuli Bili Stouk, bivši robijaš, povešće Meja u novu, najveću avanturu života, a posledne minute filma u vama će izazvati pravi bum emocijazbog kojih će se kao jedina utešna misao nametnuti činjenica da je Mej konačno ispunio svrhu svog življenja.
Britanski glumac Edi Marsan je maestralan i neverojatno je koliko samo svojom pojavom, mimikom lica, daje liku Džona Meja blagost i simpatiju koja vas jednostavno kupi već u prvim trenucima kada ga ugledate. Što više upoznajete Meja, to više saosećate sa njim i nadate se da će u nekom trenutku zaista osetiti sreću koju zaslužuje. Jedan deo mene nadao se da će film završiti sa njegovim širokim osmehom na licu, no drugi deo mene sumnjao je na neki šok moment u najmanje očekivanom trenutku. Svaki njegov pogled, ton govora i njegovo držanje govori više od hiljadu reči. Edi Marsan zaista čini da doživite lik u potpunosti i upravo emocije koje će u vama potaknuti jesu najveći i najbitniji moment ovog filma.
Već sa prvim kadrovima Pasolini nas uvodi u svet tišine, a ambijent tipičnog engleskog krajolika samo dodatno naglašava turobnu i melanholičnu notu filma koja savršeno ocrtava ličnost glavnog lika, kao i glavni motiv. Praznina je svugde i u svakom trenutku pokoji detalj ukazuje na simptom samoće. Sjajan saundtrek engleske kompozitorke Rejčer Portman razbija monotoniju i sivilo, a dosadnu životnu svakodnevnicu našeg protagoniste zanimljivom čine ljudi koje u svom detektivskom poslu susreće. Film sjajno balansira između tragedije i komedije, te postepeno gradi priču koja nikog neće ostaviti ravnodušnim.
Zaključno, Still Life je sjajan, mali, inteligentan film koji postavlja pitanja i tera na razmišljanje. Film za koji ni sekunde ne biste trebali dvoumiti hoćete li ga gledati ili ne. Vrlo zanimljivo, ugodno filmsko iskustvo i devedeset pametno potrošenih minuta.
10/10
Autor: Monika Kokolić
