U kinematografskoj branši postoji niz primera izvanredne saradnje na relaciji režiser – glumac (glumica). Ova urnebesna komedija upravo je primer koji ponovo potvrđuje takvo nepisano pravilo u praksi. Nakon saradnje na projektima Bridesmaids iz 2011. i The Heat iz 2013. godine, režiser i scenarista Pol Fig (Paul Feig) po treći put je na zajedničkom zadatku sa vrsnom komičarkom pozamašnog gabarita. Melisa Mekarti (Melissa McCarthy) tumači naslovnu rolu, heroinu iz senke koja sticajem nepovoljnih okolnosti dobija angažman na terenu.
Ona je Suzan Kuper, višegodišnja CIA analitičarka i desna ruka vrhunskom operativcu Bredli Fajnu (Jude Law). Kada njen voljeni saradnik strada od ruke prepredene Rajne Bojanov (Rose Byrne), ćerke opakog trgovca oružjem, postavlja se pitanje nacionalne bezbednosti. Gubitak dragog kolege, prema kome je gajila intenzivna osećanja i to preko granica kolegijalnosti, neočekivano joj otvara mogućnost da izađe iz ljušture monotone svakodnevice. Suzan hitno šalju za Pariz, na misiju čiji je cilj da prikupi informacije o potencijalnim kupcima mini-nuklearke. Bez većeg iskustva i sa vidnim manjkom samopouzdanja, Suzan mora da se prilagodi novonastaloj situaciji i dokaže svima da je ona devojka dorasla poverenom zadatku, sposobna da obavi posao do kraja…
Sinopsis je kreiran na platformi brojnih špijunskih filmova prepunih akcije. Odmah, na samom početku tokom sugestivne uvodne špice, primamo k znanju informaciju da su popularni filmovi o Džejmsu Bondu poslužili kao inspiracija da se snimi urnebesno zabavna komedija. U skladu sa žanrovskom konvencijom, prikladna forma kojom se filmadžije često služe da šaljivo prikažu uzbudljive špijunske avanture, svakako je parodija, a to iziskuje pažljiv kasting. Sastavljen od proverenih komičarskih veličina, od glumaca sposobnih da nas barem nekoliko puta zasmeju tokom projekcije.
E baš zato, najpre ću da se pozabavim prezentiranom glumom. Ako je Melisa Mekarti glavni adut, onda je van svake sumnje Džejson Statam (Jason Statham) skriveni adut ove špijunske sprdačine. Dodeljenu glavnu rolu Melisa Mekarti je sa prepoznatljivim i nadasve neodoljivim šarmom iznela maestralno. Žena stvarno ume da vam se podvuče pod kožu. Pored toga što stvara iluziju (i to na krajnje simpatičan način) da se lomata u akcionim sekvencama, demonstrirajući tobože poznavanje borilačkih veština ili zavidnu spretnost u baratanju oružjem (kako vatrenim, tako i hladnim), kao i u vratolomnim vožnjama, lik Suzan Kuper poseduje još nešto važno što agenta čini vrhunskim. Razvijene moždane vijuge i oštar jezik, omogućuju joj da manipuliše, improvizuje i efikasno rešava zamršene situacije.
Sve to zahvaljujući narativu, prožetom blagim dramaturškim tonovima, što bar pojedine segmente čini malčice realističnim, a našu heroinu autentičnom, prikazujući je kao običnu ženu od krvi i mesa. Ona se bori s unutrašnjim demonima, ophrvana skrivenim strahovima, opijena zabludama, ali s izraženim instinktom za preživljavanjem i neverovatno kreativnom energijom, kada mobiliše sva čula u pokušaju da zlikovce privede pred lice pravde. Rešavanje postavljenih zadataka i eliminisanje odabranih meta, njenom kolegi Riku Fordu, baš i ne ide od ruke.
Potpuno neočekivano, Statam je izveo spektakularno urnebesan performans, ismejavajući sve one žestoke momke u čijoj koži smo odavno navikli da ga gledamo. Najugodnije iznenađenje, na šta su brojnih kritičari ostali bez teksta, dok je onaj deo publike koji je konstantno osporavao njegove glumačke kvalitete, morao da preispita sopstveni sud. U svakom kadru deluje fascinantno zabavno i što je važnije izaziva salve smeha, pa izvlačim zaključak da je Džejson Statam dokazao da raspolaže širim spektrom glumačkih veština. Eto već se unapred radujem njegovom novom projektu, pa možda je komedija njegov pravi fah, ma koliko to izgledalo čudno.
Da ne budem na kraju srca i zapostavim ostatak glumačke posade, jer su svi ostavili manje-više povoljan utisak. Pre svega se to odnosi na zavodljivu, sofisticiranu i inteligentnu, ali i bezobrazno bogatu damu iz krugova bliskih podzemlju. Rouz Birn je fino oslikala Rajnu, diskretno potencirajući svoj neosporni seksipil, uz njen prepoznatljiv smisao za humor. Mada je očito uživao na setovima, čini se da je Džud Lo pomalo sagoreo od silne želje da se svima dopadne u koži bondovski šarmantnog CIA-agenta Bredlija, pa stičem utisak kako je on najslabija karika u dopadljivom lancu glumačkih izdanja. Pravi šok i to u onom najpozitivnijem smislu donosi Miranda Hart (Miranda Hart). Njena Nensi je svedena blizu granice grotesknog lika, jer je toliko trapava i smušena, da to prosto nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ma kada je čovek samo pogleda, mogao bih odmah da prasne u smeh, a tek kada otvori usta, ma haos kad vam kažem.
Deo zasluga za više nego zadovoljavajuću glumu, pripadaju umešno postavljenom scenarističkom konceptu, gde je svakom bitnom protagonisti određeno pravo mesto i omogućeno mu je da se razmahne i nametne kao dovoljno zanimljiv. Svako je na svoj način uvrnut i shodno tome pogodan za ismevanje. Radnja se glatko razvija, a interakcija između likova postiže željen efekat. Razlog tome jeste studiozno osmišljen zaplet, primeren nekim izvikanim akcionim hitovima, jer objektivno u prvom delu nismo načisto ko je sve na strani dobrih, a ko su oni koje treba uloviti ili sprečiti da ostvare podmukle planove. Dobro namontirane akcione scene, vešto usnimljene, uz podršku neizbežnih kaskadera, doprinose da ova parodija vizuelno sasvim solidno izgleda, što dodatno podstiče pozitivne reakcije publike.
Dakle, imamo humor u ogromnim količinama (što kažu neki: suze da ti pođu na oči) koji nam oslikava špijune u jednom totalno drukčijem svetlu. Veoma iskrivljenom, čime reditelj uspeva da realizuje ideju vodilju do same završnice. Primetno je da se vodilo računa i o brojnim sitnicama i detaljima, baš poput rada u visokobudžetnim produkcijama. Radi ilustracije spomenuću atraktivne lokacije na kojima su odrađeni setovi, kao što su Rim, Pariz i Budimpešta, kao i veliko jezero Balaton (mađarsko more, kako se drugačije popularno naziva).
Živahni muzički aranžmani podgrevaju atmosferu, ističu naglašenu dinamiku, brz ritam, što popravlja konačni utisak. Generalno nosim jak feeling, jer sam se često puta nasmejao, a u par navrata i oduševio. Ova komedija jeste preterivanje i to toliko slobodno i nesputano, da na momente prelazi u ozbiljnu sprdnju, ali to apriori ne znači kako će nam biti od toga muka, već naprotiv donosi dašak osveženja u posustali žanr komedije. Zaslužuje visoku ocenu, a time i moju preporuku.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
