Solo: A Star Wars Story (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 7   Average: 2.4/5]

Kao zagriženi fan od detinjstva i neko ko je odrastao na Star Wars filmovima, svaki iz tog univerzuma sa nestrpljenjem očekujem i radujem mu se. Čak i za lošije epizode 1-3 sam iznalazio opravdanja, jer ipak to je Star Wars. Međutim, čak i meni sve to oko novih filmova je krenulo silaznom putanjom sa novim trilogijama i samostalnim pričama. Nakon The Last Jedi koga sam jedva svario, imao sam dozu strepnje sa ovim zadnjim, koji se bavi omiljenim mi filmskim likom ikada, Han Solom.

Nakon preuzimanja franšize od strane Diznija, priznali to mnogi ili ne, evidentno je da to nije to. Star Wars se pravi za neke nove generacije, a pri tome, potpuno bezrazložno, se napušta stari štimung koji je decenijama zabavljao filmofile širom sveta. Kako svet nezaustavljivo grabi ka hiperprodukciji, dnevnim ili, bolje reći, blic senzacijama, tako se gubi na kvalitetu, a posebno na samom smislu i trajnosti svega što se pravi. Novi sadržaji gaze po onim pre njih i ništa se na duže staze ne zadržava kod konzumenata istih.

U tom sveopštem konzumerskom haosu vrednosti se neumitno gube, pa tako i stare ikone i legende se iskorišćavanjem urušavaju. To, na kraju, dosta teže pada nama nešto starijim filmskim generacijama, koje pamte bolja, zasigurno mogu reći, filmska vremena. Vremena kada se isčekivalo po koju godinu novi nastavak ili najavljeni film. Gde se sa nestrpljenjem gradila ta neka atmosfera i naboj, koja bi eksplodirala dolaskom filma u bioskop. Gde su najave bile škrte i nisu otkrivale skoro, pa ništa o samom filmu, za razliku od danas kada u trejleru vam ukratko prikažu čitav film.

Nestala je misterija, otkrivanje, iščekivanje. Taj osećaj nepoznatog vas je pozitivno grizao iznutra. Film je imao smisao, ljubav i ljude koji su ga negovali kao malo dete. Danas, sve je drugačije i, ma šta ko mislio, siguran sam da smo sa većim mogućnostima, tehnologijom, efektima i svim čudima modernog doba, ipak filmski izgubili. Delimično, dokaz za ovo moje razglabanje je i poslednji film iz Star Wars franšize, Solo: A Star Wars Story.

Čekao se, ali sa velikom dozom straha i nepoverenja. Oboje su imali uporište u poslednjim filmovima franšize, ali najveće u činjenici da se radi o filmskoj ikoni, neverovatnom liku generacijski i planetarno popularnom, meni najdražem, Han Solu. Koliko je sam lik napisan da bude to što je postao, toliko i tri puta više je za to zaslužan legendarni Harison Ford. Da to nije slučajno, govori činjenica da je Ford uspeo takav status postići i sa Indijanom Džouns, pa i sa Istrebljivačem.

Jednostavno, harizma se ne može kupiti, već se rodiš sa njom. E sad, gledati film o Hanu, a da ga ne igra Ford je samo po sebi zastrašujuće i čini se nemoguće. Posle gledanja filma sasvim sam siguran da ga nije trebalo praviti ili ga je trebalo raditi dok je Harison bio mlad, a nakon prvobitne triologije. Tada bi bio pun pogodak i imao daleko veći smisao i uspeh, takvo je bar moje mišljenje.

Solo: A Star Wars Story nas vraća u vreme dok je Solo radio u službi kriminalne bande na Kreliji. On sa svojom devojkom Kirom pokušava pobeći iz kandži nemilosrdne bande, ali sudbina ih razdvaja i šalje ga na put gde će postati legenda. Preko Imperijalne vojske do nove družine i opasnosti pokušaće da povrati svoju izgubljenu ljubav i ostvari svoje snove da postane poznati pilot. Tu će steći i prijatelje za čitav život, ali i izgubiti mnogo.

Pričati o efektima i tehnikalijama velikih studija i blokbastera je danas, čini se, suvišno. Tako su i ovde većinom na visini zadataka, sa nekim spektakularnim scenama. Međutim, meni lično nedostajalo je određenog kolorita prepoznatljivog za Star Wars filmove. Sve je nešto zagašeno, škrto, sa tek na momente nekim bljeskom stare slave. Star Wars svet je uvek bio šaren sa bogatim bojama, planetama, bićima i raznoraznim vanzemaljcima. Ovde se većinom, sa malim iznimkama, sve svodi na ljude. Muzika takođe je nekako ravna, nema onih dizačkih, prepoznatljivih taktova koji fanovima ježe kožu i pokrenu krv u žilama. Baš kao i vizuelno i muzički je prilično ravno. Kada bi ga posmatrali odvojeno, kao film van svake franšize, to bi moglo proći. Ovako deluje kao da nešto nedostaje.

Ravnica doživljaja se nastavlja sa pričom i likovima. Nekako beskrvno sve to skupa deluje. Iako se odvija velika avantura pred vama, ničim vas ona posebno ne uzbuđuje. Tok je prilično predvidiv, ravan, na momente dosadan. Rekao bih da se išlo nasigurno i na široke mase, bez ikakvih komplikacija i prevelikog razmišljanja. Čak i preokreti, meni lično predvidivi, dođu vam nekako normalno bez uzbuđenja. U toj sigurici studija, stradala je upravo ona divlja strana Star Wars sveta, koja je donosila uzbuđenja i sjajnu zabavu. Išlo se da se pokriju neki glavni (poznati) delovi Hanove priče, pa umesto da su se fokusirali na jedan bitan momenat, oni su pretrčali sve njih ne ulazeći ni malo dublje niti u jedan.

U takvoj postavci stvari i priče ni likovi nisu mogli uraditi nešto posebno. Iako tu ima odličnih glumaca, nekako su se svi utopili u čitav ravan tok. Mada, moram naglasiti da nije to sve tako delovalo u uvodnim minutama. Prvih petnaestak minuta je nagoveštavalo dosta više, a posebno uzbudljiviji ostatak. Međutim, nekako je sve krenulo nizbrdo ka sigurnoj luci proseka. Tako i likovi ne dobijaju prostor i nekako su ograđeni. Ne grebe se dalje od površine, tako da mnoge pozadinske priče, što likova, što svetova i raznih grupacija, ostaju samo na pomenu, a moglo se čudo napraviti. Zbog toga neću izdvojiti nikoga jer su svi oni sa manjim ili većim razlikama utopljeni u prosek.

Alden Ehrenreich u ulozi Han Soloa uopšte nije loš. Na nivou ostale ekipe. Međutim, on ima jednu veliku otežavajuću okolnost, a to je da hoda u cipelama Harisona Forda. Jednostavno, to nije izvodljivo i, hteli ne hteli, svaki njegov pokret upoređujete sa Fordom i jednostavno to nije to. Da je neki drugi film u pitanju, to bi bilo ok, ovako ne baš.

Solo: A Star Wars Story, opterećen sa mnogo preduslova za neuspeh, je ipak imao veliki potencijal. Igrajući na kartu sigurne zarade i dodvoravajući širokoj populaciji, sa jedinim ciljem za prikupljanjem što većeg profita, potencijal ostaje neiskorišćen. Za rezultat imamo jedno prosečno ostvarenje bioskopske navlakuše, koja svoj uspeh temelji na poznatom imenu franšize kojoj pripada. Neću reći da je loš film, čak šta više možete ga pogledati u bioskopu, ali i ne morate. Kako god odlučite, nećete nešto mnogo pogrešiti.

Za one koji se mogu otrgnuti od uticaja Star Wars magije prošlosti, dobiće solidnu bioskopsku zabavu. Za nas koji su odrasli na avanturama Hana, Leje, Čubake, Luka i Vejdera i Džedaja, ovaj film nije ni morao da se snimi.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak

Saša Pešikan
Latest posts by Saša Pešikan (see all)