Skin (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 2   Average: 5/5]

Brajon Vajdner je bivši pripadnik desničarske grupe koji se promenio i život skinheda ostavio iza sebe. Ono što je upečatljivo za njega je što je postupak promene obuhvatao preko dvadeset bolnih operacija tokom kojih je uklanjao tetovaže sa lica. Sve je zabeleženo u TV dokumentarcu Erasing Hate iz 2011. godine, a njegova priča je inspirisala izraelskog filmaša Gaja Nativa (Guy Nattiv), dobitnika Oskara u kategoriji Live Action Short Film, da snimi biografski film o njemu.

Brajon (Jamie Bell) vodi destruktivan život, čini zločine iz mržnje, pokriven je rasističkim tetovažama i pod prismotrom je FBI – ukratko, nalazi se na putu bez povratka. Jedan od je bitnijih članova radikalne bande, koja je uverenja pronašla u nordijskoj istoriji i mitologiji i koju predvode Fred (Bill Camp) i Šarin (Vera Farmiga). Kada upozna Džuli (Danielle Macdonald) i njene tri ćerke, odgovornosti očinstva mu stvaraju želju da ostavi pokret iza sebe. Međutim, njegova banda se ne slaže sa njegovom potrebom da preokrene svoj život, pa Brajon počinje da trpi uznemiravanje i pretnje smrću…

Kao što piše u samom uvodu, ovaj film je inspirisan istinitom pričom. Brajona je odhranila grupa radikalnih desničara i on je zbog njih činio razna zlodela, ali je uspeo da pronađe svoju savest. Njegova transformacija je svakako vredna priče, naročito jer je on pravi ekstrem i dokaz da je rasizam naučen, pa se isto tako može i zaboraviti. Brajon je naučio greške iz svojih radikalnih pogleda i takvog načina života i verujem da je to i glavna poruka/lekcija filma.

Brajonova transformacija se desila bez obzira na to koja je tačno motivacija za nju. Autorov fokus je stavljen na ono što se konkretno dešava vezano za njega, pa tako nikada nije suočen sa pravim posledicama svoje nasilne ideologije i svojih postupaka. Nismo ni u sitauciji da vidimo kako se njegovi stavovi osporavaju ili kako sam shvata da nije u pravu. Njegova motivacija leži u prostoj potrebi za samoodrživošću, ali to mi nije predstavljalo problem – frustriralo me je što autor i Brajonu i narativu pruža potencijal da se sve ispriča na mnogo dubljem nivou, ali ga ne koristi.

U filmu dobijamo i lik Derila Dženkinsa (Mike Colter), aktivistu kome je cilj preobraćanje rasista. Detalji o njegovom radu, njegovi ciljevi i njegova prošlost ga čine veoma intrigantnim, čak bih se usudio reći i više od protagoniste. Promene su i njegov posao i njegovo vlastito iskustvo, a zaslužan je i za kanalisanje Brajonove transformacije – na taj način Brajon postaje pasivna figura u svojoj priči, dok Deril aktivno deluje. Međutim, autor je rešio da se skoncetriše na priču koja je isključivo Brajonova i da zanemari potencijal Derilovog lika.

Neračunajući scenario, koji je prilično predvidljiv, Nativ je snimio kul film, kome bih posebno istakao montažu, izbor zvučnih efekata i izbor glavnog glumca. Džejmi Bel deluje jezivije i opasnije od pravog Brajona i sjajno predstavlja njegovu unutrašnju borbu. Pojave Bila Kempa i Vere Farmige podižu projekat bar za jedan nivo. U odjavnoj špici imamo priliku da vidimo i prave ljude na kojima se priča bazira, ali je jezgro te priče praktično neistraženo. Melodramatični završetak ne postiže željeni emocionalni uticaj, ali putovanje do njega je zanimljivo za gledanje ukoliko ne tražite dubinu.

Glavni problem filma Skin je što je autoru bitniji intenzitet priče u odnosu na nešto dublju analizu – ziheraški scenario i propuštena prilika da se kaže nešto novo ili provokativno čine da je ovo, nažalost, samo solidan film.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)