Silence (2016)

I pray but I am lost. Am I just praying to silence?

Nakon filma The Wolf of Wall Street, koji je krasio nešto agresivniji, šareniji i brži stil, Martin Skorseze (Martin Scorsese) je najavio da će se napokon posvetiti projektu koji planira već 25 godina. Silence je stilski potpuno suprotan u odnosu na gorepomenuti film – ova istorijska drama od 160 minuta je lagano filozofsko putovanje, melanholično i meditativno iskustvo.

U katolički koledž u Makauu stižu vesti da se otac Fereira (Liam Neeson), koji je pre petnaest godina poslat u Japan da širi katolicizam, odrekao vere i živi kao Japanac. Njegovi učenici Sebastiao Rodriges (Andrew Garfield) i Francisko Garupe (Adam Driver) insistiraju da krenu u potragu za njim, kako bi mu spasili dušu. Uz pomoć Kičihira (Yôsuke Kubozuka), ribara alkoholičara, oni dolaze u Japan. Tamo se hrišćanstvo nalazi na crnoj listi šoguna koji šalju samuraje-inkvizitore da pronađu skrivene hrišćane. Dolazak sveštenika u malo selo raduje stanovnike koji tajno ispovedaju katolicizam, ali sa njima stižu i nevolje u vidu inkvizitorske posete.

Jedna od najupečatljivijih scena se dešava upravo prilikom dolaska sveštenika u malo selo i ta scena trajektuje sva dalja dešavanja u filmu. U njoj sveštenici, koji su nakon dugog puta prilično iznureni i gladni, dobijaju hranu od lokalnih stanovnika. Nakon prvog zalogaja njih dvojica shvataju šta rade stanovnici pre jela – mole se i blagosiljaju obrok. Hrana je bila toliko iskušenje za sveštenike da ono što im je inače refleksna reakcija, pod ovim okolnostima im čak nije ni bilo na pameti. Njihova potreba za jelom je skroz smetnula misao o molitvi. Upravo je taj konflikt između fizičkog i duhovnog jedna od osnovnih postavki ovog filma.

Silence je druga ekranizacija romana Šusakua Enda, prvu je snimio Masahiro Šinoda 1971. godine. Gospodin Skorseze je planirao da ga snimi još početkom devedesetih, ali je konstantno pomerao odluku, pre svega zbog obaveza prema producentima i što je konstantno ispravljao scenario napisan u saradnji sa Džejem Koksom. Smešten u prvu polovinu sedamnaestog veka, događaji opisuju posledice odluke japanskih šoguna da proteraju hrišćanstvo sa svojih teritorija. Mišljenja su da nasilnim metodama mučenja i ubistava mogu naterati hrišćane da se odreknu vere, nesvesni da je hrišćanima mučenje konačan ispit vere, na koji odlaze skoro, pa dobrovoljno.

Priča je jednostavna i pravolinijska – tandem sveštenika se upućuje u potragu za ocem Fereirom, kriju se od inkvizicije, učestvuju u obredima sa stanovnicima sela, dok im je sve vreme vera testirana na različite načine. Nakon dolaska inkvizitora nastaje sukob između religijske posvećenosti i bukvalnog preživljavanja. Rodriges bira pragmatični pristup i savetuje vernike da nagaze ikonu Isusa pred vojnicima kako bi pokazali da nisu hrišćani, dok je Garupe protiv toga – naša vera ima pravila, a ta pravila su razlog zašto smo mi danas ovde. Tokom filma se javlja opravdana sumnja da Japanci ne razumeju hrišćanstvo u potpunosti, što argumentuju i sami samuraji, dok je Rodrigesu bitna posvećenost veri, a ne njene finese.

U završnoj trećini filma Rodrigesova vera dolazi do najvećih iskušenja, kada mora da se odrekne svojih uverenja kako bi spasao one koji su ih se već odrekli. Skorseze je majstorski predstavio unutrašnji konflikt pojedinca kada njegova vera prolazi konačni test, ali ne pod pitanjem njegovog života i smrti. Ono što bi, uslovno rečeno, morala biti jednostavna odluka – nije. Zbog doze sebičnosti (poredi sebe sa Isusom) zaključuje se da mu je njegova vera nekako bitnija od vere sledbenika, a zbog činjenice da mu sopstvena smrt nije opcija, bezuspešno pokušava da pronađe veći smisao od svoje vere.

Što se tiče vizuelnog utiska, sve je maksimalno u službi priče, sa ciljem da postigne meditativno iskustvo kod gledaoca. Svaki kadar je jednostavno prekrasan, sa dosta dugih scena, bez naglih iskakanja i dosta tečnom montažom (neki bi rekli monotonom). Krajolici Tajvana su bili sjajna lokacija za predstavljanje srednjovekovnog Japana, a pojedina rešenja za snimanje se oslanjaju na klasične japanske filmove Kenjija Mizogučija poput Gyon Bayashi ili Sansho the Bailiff, ili Jasuzira Ozua, autora tatami shot-a, koji koristi i Skorseze. Postoji nekoliko scena koje će vas dosta uznemiriti, iako nećete videti ni jednu kap krvi.

Planirano je da glavne uloge tumače Denijel Dej-Luis, Benisio Del Toro i Gael Garsija Bernal (što bi imalo smisla, jer su sveštenici Portugalci), ali su odustali jer su se pripreme za snimanje odužile, pa se reditelj odlučio za trio Spajdermen-Kajlo Ren-Kvaj Gon Džin. Endrju Garfild (Andrew Garfield) će nakon ove godine, u kojoj je snimio Hacksaw Ridge i ovaj film, sigurno biti shvaćen kao ozbiljan glumac. Gibson i Skorseze sjajno koriste njegovo skoro dečije lice, a u ovom filmu izvanredno predstavlja sveštenika koji se lomi između morala i religijskih načela. Njegov lik se predstavlja kao čvrst čovek koji ima odgovor na skoro svako pitanje, sve do momenta kada ta fasada pukne, a Garfild maestralno predstavlja čitavo posrnuće. Adam Drajver i Lijam Nison imaju mnogo manje minuta od gorepomenutog, ali su svaku scenu odglumili perfektno. Meni nepoznati Japanac Josuke Kobuzaka u ulozi Kičihira je takođe vredan pomena.

Silence je novi film Martina Skorsezea koji je prilično intimniji i drugačiji od onog što smo navikli od ovog režisera. Poseduje emotivan i detaljan pogled na duhovnost, religiju, moral i ljudsku prirodu u celini, a svaki gledalac ga može shvatiti na svoj način. Filozofsko iskustvo koje će vas ili dobro zamisliti ili će vam biti ekstremno dosadno.

Scenario
Gluma
Režija
Vizuelni utisak
Lični utisak