You’re asking me how a watch works. For now we’ll just keep an eye on the time.
Sposoban FBI agent Kejt Mejser (Emily Blunt) nakon akcije spašavanja taoca u Arizoni dobija ponudu da se dobrovoljno prijavi za tajnu operaciju pod vođstvom federalnih vlasti. Cilj operacije je raskrinkati moćni meksički narko kartel. Vođa tima je iskusni CIA operativac Met Grejver (Josh Brolin), a njegova desna ruka je Alehandro (Benicio Del Toro) – čovek o kome se malo zna, osim da ima sumnjivu prošlost. Uverena da je angažovana zbog svog predanog rada i poštenog pristupa opasnom poslu, što uključuje i stavljanje života na kocku, Kejt pristaje da u ulozi savetnika bude član odabranog tima prekaljenih operativaca…
Ovo je sažeti sinopsis iza koga stoji relativno nepoznati scenarista Tejlor Šeridan (Taylor Sheridan), u čije glumačko umeće su mogli da se uvere prevashodno ljubitelji TV-serija. Za svoj scenaristički prvenac bira tematiku koja već duži niz godina ozbiljno podriva američko društvo. Pretnja dolazi sa siromašnog juga i dobija sve širi zamah. Govorim o krijumčarenju ljudi, ali i o švercu ogromnih količina narkotika koji donose enormne dolarske svote šefovima meksičkog podzemlja. Svoj deo kolača dobijaju i korumpirani državni organi zaduženi da se staraju o zakonu, da obezbede red i mir građanima ove velike zemlje.
Obećavajući narativ je pod rediteljskom palicom kanadskog filmskog autora pretvoren u impresivno filmsko štivo koje će vam ostati dugo urezano u sećanju. Deni Vilnev (Denis Villeneuve), posle filma Prisoners iz 2013. godine, opet se pozabavio mračnom stranom ljudske prirode. U galeriji mnoštva likova koji defiluju pred kamerom (o radu kamermana malo kasnije), on u fokus postavlja neobičan trio. Ona (Kejt) i njih dvojica (Met i Alehandro) su na prvi pogled na istoj strani, angažovani na misiji gde je nužno svojski zapeti i obaviti prljav posao.
Sučeljavajući dijametralno suprotne poglede i metode rada da se postigne cilj stvorena je tenzija između glavnih protagonista. To se posebno odnosi na pravdoljubivu agentkinju koja se rukovodi moralnim kompasom i poštuje etička načela, naspram ogrubelog prevejanog lisca, hladnokrvnog ubicu i čoveka progonjenog demonima stravične prošlosti.
Sicario je zapravo termin kojim se u Meksiku etiketira plaćeni ubica, onaj koga biraju da se lati nezahvalnog posla i eliminiše određenu metu. Mada skriva svoju prošlost, već od starta slutimo da se Alehandro bavi ovom vrstom profesije. Tu negde između njih dvoje je tvrdokorni CIA operativac, tip kome su dobro poznata pravila igre u svetu ogrezlom u kriminal. To neminovno znači da se mora posegnuti i za nekim nepopularnim sredstvima, pa čak i ako nisu baš striktno po zakonu ili u skladu sa pravilima službe. Diskrecija je preporučljiva, jer u protivnom bezbednost može biti ugrožena, nezavisno od toga da li ste sa ove ili one strane zakona.
Interakcija između njih troje nosi željeni dramaturški naboj i to je ono što intrigira. Daje nam sliku koja ne liči na one uobičajene crno-bele, gde odmah vidimo dobre momke i one loše, preodređene da ih sustigne ruka pravde. Nenametljivo, dramaturški suptilno, gledaoci se uvode u jedan drugačiji svet gde vladaju nepisani zakoni, usmeni dogovori, kompromisi, što samo po sebi implicira niz pitanja vezanih za moral i ljudskost, ali pre svega navodi da potražimo kakve su alternative moguće da se izađe na kraj sa naraslim zlom.
Po već ustaljenom običaju režiser puno polaže na atmosferu. Sporiji ritam radnje, prožet nizom autentičnih, ali i uznemirujućih kadrova, lagano nas priprema na akcione sekvence. Prizori iz ozloglašenog Huareza (mesto sa najvećom stopom smrtnosti na celom kontinentu), grada u neposrednoj blizini meksičko-američke granice, govore sami za sebe. Borba sa pravom vojskom regrutovanom u redove dobro organizovanog narko kartela svakako da je neizbežna, ali zaista je fascinantno prikazana. Veoma realistično, diskretno, a u isti mah i dovoljno brutalno.
Dopadljivo je što se nije upalo u zamku koja bi nas odvela u besomučnu pucačinu ili žestoke fajtove, ispraćene vizuelno doteranim CGI-efektima. Ne, jer se vodilo računa o održavanju ravnoteže, gde između dobro intrepretirane priče, sa tri glavnokomandujuća lika i dramaturški pažljivo obrađene polazne tačke (borba sa narko kartelom), ostaje vremena i prostora da se savršeno udenu scene nasilja, u znatnoj meri doziranog, bez puno eksplicitnih detalja. Oni koji su ovde tražili puno akcije ostaće pomalo zatečeni, što ipak ne umanjuje kvalitativni domet ovog, pa nazovimo ga, miksa trilera i drame.
Kamera Rodžera Dikinsa nadahnuto je oslikala svaki segment, dajući prikladan značaj svakom detalju ili sitnici. Da ne otkrivam suviše, ali samo radi ilustracije da nabacim jednu upečatljivu sekvencu. Obračun sa kriminalcima u tunelu ostavlja jak utisak i podseća nas po ko zna koji put da su Ameri nacija sklona nasilju i ubijanju (vojni zapovednik izdaje naređenje svojim momcima: pucaj po slobodnoj volji).
Inventivnost snimatelja je podržana izvanrednom muzikom. Islandski kompozitor Johan Johanson, koji je glavni i odgovorni za sugestivne muzičke aranžmane u odličnom Prisoners, nastavlja saradnju sa maestralnim rediteljem. Uradio je i ovog puta odličan posao, jer su komponovani zvuci usklađeni u ambijent koji krasi opasno okruženje i gde stalno vreba smrt.
Glumački ansambl deluje više nego pristojno. Glavni razlog je Benisio Del Toro. Ubistveno dobro glumačko izdanje, bez obzira što će neki maliciozni kritičari podsetiti kako se na neki način ponavlja (Traffic). Ostaje mali žal što njegov lik nije napisan sa više nadahnuća i ambicije, ubeđen sam da bi njegov talenat još više došao do izražaja, jer što je rola kompleksnija on glumački deluje ubedljivije. Dobro, pohvale zavređuje i sve bolja Emili Blant. Nekoliko dobro odigranih rola pomogli su joj da brzo pređe trnovit put od tek jednog lepog lica (ukrasni prateći detalj u filmu), do jedne od najperspektivnijih glumica na koje svetska kinematografija može itekako da računa.
Kažem namerno svetska, jer ova Engleskinja sigurno neće da radi isključivo u holivudskim projektima, uprkos realnoj činjenici da je to lakša, primamljivija opcija da je odvede i do samog vrha. Da, da, mislim i na Oskara za žensku ulogu (sporednu ili glavnu, manje je bitno). Naravno da neću da ispustim ni Džoša Brolina, jer ono što je ovde pokazao zaslužuje samo pozitivne komentare. Hajde sad, stil oblačenja ili izbora obuće i odeće ipak je od sekundarnog značaja.
Da podvučem crtu – mišljenja sam da je Deni Vilnev i ovde potvrdio zašto je za kratak vremenski period stekao status jednog od najkreativnijih režisera današnjice. Malo bolje razrađen scenaristički koncept, pre svega na dubljoj karakterizaciji naslovnih likova, mogao je da rezultira vrhunskim filmskim ostvarenjem. Bez obzira na ovu malu zamerku, reč je o jednom upečatljivom trileru (drami), napravljenom sa merom dobrog ukusa. Film šalje niz jasno oblikovanih poruka, bez namere da podilazi širokom auditorijumu, jer sadrži za svakog po nešto.
Atmosferičan, napet, misteriozan, brutalan, provokativan. Umešno režiran, tehnički besprekorno odrađen, stvarno mu je teško naći neke krupnije propuste. Spada u onu povlašćenu kategoriju filmova za koje nije potrebna nikakva posebna preporuka. Uostalom, odvojite dva sata vašeg vremena i uverite se i sami.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
