Danas više nije čudno da glumac u sezoni filmskih nagrada potpuno izdominira i počisti konkurenciju, pa da za tumačenje određenog lika bude nagrađen kvartetom onih najbitnijih koje uključuju Oskara, Zlatni Globus, Baftu i SAG. Međutim, do 1996. godine se to nije desilo nijednom, sve dok svet nije upoznao tada 43-ogodišnjeg australijskog glumca Džefrija Raša (Geoffrey Rush) u biografskom filmu Shine Skota Hiksa (Scott Hicks). Glumac je tom prilikom osvojio srca i nagrade i započeo plodnu holivudsku karijeru.
Radnja ovog filma prati Dejvida Helfgota, svojevremeno čudo od deteta za klavirom. Talenat je otkrio njegov prepotentan otac Piter (odlični Armin Mueller-Stahl) koji ga je učio kod kuće i vodio po takmičenjima, a sukob nastaje kada Dejvid dobije muzičku stipendiju u Londonu, što Piter ne odobrava. Tamo Dejvidu počinje da cveta karijera, ali pritisci slave i očekivanja, kao i odjeci njegovog burnog detinjstva, iznose njegovu šizofreniju na videlo. Umesto po koncertnim dvoranama, Dejvid narednu deceniju provodi u raznim mentalnim institucijama. Film započinje sa njime kao odraslom osobom, a zatim retrospektivno posmatramo njegov život otkad je bio dete. Na taj način vidimo kakav je čovek Dejvid postao, pa tek onda vidimo faktore i razloge zbog čega je postao takav.
U ovom filmu vidimo cenu uspeha, kao i cenu raskola između potrebe za sopstvenom nezavisnošću i jakih porodičnih veza u kojoj je roditelj izrazito nadmoćna figura. Krhka veza između povodljivog i stidljivog Dejvida i dominantnog Pitera je srž dramatične napetosti filma. Piter je Jevrejin koji je preživeo holokaust, preselio se u Australiju i porodicu stavlja iznad svega, a Dejvidov potencijalni odlazak bi po njegovom mišljenju tu porodicu razorio. Dejvid se ne snalazi najbolje u očevom balansu strogoće i nežnosti, pa kroz život ide rastrzan između svojih potreba i očevih očekivanja.
Dejvidovo sviranje je u početku veština koja mu je urođena, a kasnije postaje i način izražavanja, što vidimo prilikom sviranja Rahmanjinovog koncerta broj 3. Tada su ga uništila neiskazana osećanja vezana za krivicu koju mu je stvorio otac, koji je i sam prošao kroz proces sličan onome koji je naneo svom sinu. Muzika generalno ima puno uticaja na scene iako je nema onoliko koliko sam očekivao – intenzivne muzičke sekvence se pretvaraju u intezivne scene u filmu.
Biografski filmovi su po pravilu problematičan žanr, u smislu da je fikcija nerazdvojna od stvarnosti, ali autori ovde pronalaze i predstavljaju emocionalnu istinu, koju nam isporučuju svom težinom. Verovatno Dejvidova životna priča nije baš onakva kakva je ovde prikazana, ali nam je ubedljivo predstavljena volja ljudskog duha da pronađe podršku i da se oporavi. Dejvid je trijumfovao, pa je pao i postepeno se ponovo podigao, što filmu daje veliku težinu i značenje. Kao i njegova muzika, Dejvid svojom pojavom pleni teskobom, ali i nadom.
Par dana pre ovog filma sam pogledao Quills u kome je Džefri Raš pružio vrhunski nastup tumačeći Markiza de Sada, ali ovde pruža lika koga nikad neću zaboraviti. Glumac se transformisao pred mojim očima, njegov Dejvid je problematični genije koji opsesivno brblja sto na sat, deluje očajnički ljubazno i smeje se dok stoji na kiši i dok mu cigareta stoji u uglu usana. Pijanistu tumače trojica glumaca u različitim životnim dobima, a jedan od njih je Noah Taylor koga mnogi prepoznaju iz serija Peaky Blinders i Preacher. Ovaj glumac je tumačio Dejvida u dobu adolescencije i izneo je najveći deo njegovog razvoja, kao i sitne naznake zdravstvenih problema, ali dobija znatno manje zasluga, pre svega jer se mi kao gledaoci najviše brinemo za odraslog Dejvida.
Shine je veoma dirljiva, ubedljiva i inspirativna biografska priča koja održava ton laganim, ali uspeva da bude dramatična – film koji zrači toplinom i saosećajnošću prema svom subjektu, ali i neizmernim talentom Džefrija Raša.
moja konačna ocena: 9/10
P.S. Ukoliko želite da saznate nešto više od Dejvidu Helfgotu preporučujem dokumentarac Hello I Am David.
