Retko koji film u istoriji horor žanra je uspeo da stvori toliko poklonika i fanova koji sa nestrpljenjem iščekuju svaki novi nastavak kao ovaj projekat tada malo poznatog režisera i scenariste Džejmsa Vana (James Wan) koji danas predstavlja veoma cenjeno ime u svetu horora. Sa praksom snimanja nastavaka svake godine i premijere tačno na Noć veštica ova franšiza se smatra najisplativijim horor serijalom u istoriji svetske kinematografije. Sve je počelo 2004. godine kada je premijerno prikazan prvi deo i kada je Vanov izvanredan talenat debitovao na filmskom platnu.
Ukratko, radnja filma, koji je kod nas preveden kao Testera ili Slagalica Strave, prati dvojicu nesrećnika koji se bude vezani lancima u prostorijama serijskog ubice koji sebe naziva Džigsou (Jigsaw). Oni moraju pratiti određena uputstva kako bi uspeli da se oslobode i eventualno pobede u igri na život i smrt. Glavni akcenat je stavljen na užasnim grafičkim specijalnim efektima koji su stvoreni sa namerom da prikažu publici efekte mučenja, povreda i fizičkih i psihičkih trauma. Sa veoma skromnim budžetom koji se kretako oko milion dolara svi se slažu da je konačan produkt mnogo realniji, ozbiljniji i efektniji od onoga što su i sami autori očekivali.
Kampanja za promociju ovog filma je bila veoma agresivna i uspešna, pa su se tako mogli videti bilbordi sa zavezanom nogom i testerom pored koji stoji natpis „da li se usuđujete da vidite ovaj film?“. Naravno, u ljudskoj psihi je da istražuje i pomeri granice onoga što iskušava, tako da bolji motiv za odlazak u bioskop nije mogao da se nađe. Dodatnu reklamu projektu su pravili kritičari koji su pravili poređenje sa kultnim filmom Dejvida Finčera Se7en, jer se tematika uznemirujućeg i inteligentnog serijskog ubice koji od ubistava pravi svojevrsna „remek-dela“ provlači u oba projekta.
Vremenom je ovaj projekat stvorio čitavu franšizu sa šest manje-više solidnih filmova koji su premijeru imali tačno za Noć veštica. Naravno, budžet za produkciju je dijametralno rastao tako da je od milion dolara, koliko je bio budžet prvog filma, preko deset miliona, koliko je bio budžet trećeg filma, dogurao do konačnih dvadeset miliona dolara za snimanje poslednjeg nastavka u 3d. Projekti postaju sve više mučniji, sa sve više „gore“ scena punih efekata i tehnika mučenja koje pomeraju granice maštovitosti i originalnosti.
Režiser i scenarista Džejms Van, koji je komplento odradio samo prvi deo i učetvovao u scenariju u trećem, se ipak nije previše oslanjao na specijalne efekte i njegov film se dosta oslanja na priču koja ima pomalo rupa i nema kontinuirane parade nasilja i zamki koji su karakteristični za nastavke. Na njegovoj strani je bio i faktor iznenađenja jer je prvi film bio nešto „neviđeno“, do su nastavci veći izgubili taj faktor, pa je i to jedan od glavnih razloga zbog čega Vanova Testera ima najbolje ocene i kod publike i kod kritike.
Svojevrstan zaokret u žanru gore filmova Van pravi svojim glavnim junacima koji su muškarci, za razliku od velike većine projekata u kome se muče uglavnom žene. Osim fizičkog akcenat je stavljen i na psihičko mučenje jer su ulozi u igri i životi najbližih, a ne samo dvojice glavnih junaka, koji nisu junaci u pravom smislu te reči. Na osnovu ove sasvim jednostavne fabule Van izvodi složeniju priču sa dosta flešbekova, detaljisanja događaja i sasvim solidne karakterizacije likova.
Dodatan plus celom projektu daje način snimanja i opšta atmosfera koja neodoljivo podsećanja na realnost, tj. sve izgleda kao da nekako posmatrate lajv prenos svega onoga što se dešava. U prilog tome ide i vrtoglava kinematografija sa skoro epileptičnim efektima koji povremeno zbunjuju, ali sve vreme uzbuđuju. Muzika Čarlija Klousera, muzičara benda Nine Inch Nails, samo dodatno podgreva atmosferu i predstavlja veliki plus.
Ipak, vremenom je hajp za ovu gore franšizu opao, a kritika kao razlog daje premijeru franšize Paranormal Activity koja predstavlja svojevrsan odgovor horor fanova koji se vraćaju starim dobrim horor efektima sa duhovima i plašenju od nečeg nepoznatog. Kao da se prosečan horor fan zasitio užasnih scena sa telesnim povredama, a Oren Peli je pružio sasvim dobru alternativu nešto osetljivijim gledaocima.
Kada se sve sabere i oduzme Saw iz 2004. godine predstavlja nezaboravno filmsko iskustvo, jedan je od najboljih horor filmova ikada snimljenih i već sada ima kultni status koji su nastavci delimično srozali.
10/10
