Saraband (2003)

Vaša ocena filma:
[Total: 1   Average: 4/5]

Nedavno sam napisao dve recenzije za dva filma od velikog Ingmara Bergmana (Ingmar Bergman). Planirao sam o još mnogim drugim filmovima pisati, ali su me njegovi filmovi više zanimali i sve više su me privlačili, tako da sam odlučio opet pisati o jednom od mnogih njegovih filmova. Jedna od tih recenzija je bila za film Scenes from a Marriage koja je povezana sa ovim filmom. Čini se kao da je ovaj film neki nastavak, ali se ne nastavlja na film, nego je Bergman jednostavno adaptirao glavne likove . „Saraband“ je muzička drama i poslednji film koji je Bergman režirao. Između ta dva projekta je razlika trideset godina, kako u filmu tako i u stvarnosti .

Nakon trideset godina Mariana (Liv Ullmann) se odluči da poseti svog bivšeg muža Johana (Erland Josephson) sa kojim se trideset godina nije videla nije i nisu imali nikakav kontakt. Za to vreme je Johan postao milioner i otkupio je kuću koja je nekad bila kuća njegovih roditelja u kojoj sam živi. Johan i Mariana su stari ljudi, ona ima 63, a on 86 godina. U blizini njegove kuće skoro nema nikog drugog, osim što u maloj kući za letovanje već nekoliko meseci živi njegov sin Henrik (Börje Ahlstedt ) i unuka Karin. U filmu iz 1973. godine su Johan i Mariana bili u centru pažnje, dok su ovaj put oni malo manje važni, pa umesto njih pratimo odnos između oca Henrika i ćerke Karin. Međutim, Johan i njegov sin Henrik imaju poseban odnos koji po malo pratimo u filmu, a taj odnos se sastoji iz čiste mržnje, najgore i najmračnije, i jedini razlog što Henrik sme živeti u kućicu je Johanova unuka Karin, koju neizmerno voli kao i ona njega.

Osim njih troje sa njima je bila Henrikova supruga koja je umrla pre nekoliko godina i time otežala život Henriku i Karin jer se oboje teško snalaze u životu bez nje. Henrik se već oseća jako usamljen, pa se počinje bojati da će ga ostaviti i ćerka koja ima već devetnaest godina i mašta o muzičkoj karijeri i samostalnom životu. Njen otac je darovit sa muzičkim instrumenatima i naučio je Karin da svira violončelo. Daje joj časove i ona iz dana u dan postaje sve bolja, ali njemu to nije dovoljno i zahteva da postane još bolja, što dovodi do sukoba izmežu njih dvoje. Drama postaje sve prepoznatljivija, sve teža i sve više se vidi Bergmanov stil. Mariana se sad nalazi u sredini svega, pokušava pomoći Karin da se oslobodi od oca i da pocne živeti svoj život, takođe pokušava razumeti mržnju između oca i sina i pored svega toga pokušava razumeti svoja osećanja prema Johanu koja joj nisu jasna.

Josephson9

Poznavaoci Bergmanovog rada znaju da ekipu ne menja niti pred niti iza kamare. Liv Ulman je glumila u deset filmova pod njegovom režijom, a Erland Josefson u čak u četrnaest. Nakon tridesetak minuta sam prepoznao Borje Ahlsteta jer sam ga već video u Funny and Alexander. Jedino Julia Dufvenius (Julia Dufvenius) nije ni pre ni posle ovog filma glumila pod režijom Bergmana. Sjajno je videti kako Erland glumi tog starog, tvrdoglavog čoveka koji sve mrzi. U stvari se njihovi karakteri nisu mnogo izmenili sem što su ostarili, ali i to je neka prednost. Svi znamo kako Bergman uvek voli snimati lica iz blizine kako bi tačno mogli pročitati neke njihove emocije, a ovaj put možemo tačno videti i bore u licima koja prikazuju neko iskustvo života, kao da je svaka bora priča za sebe. U jedna trenutku se divim njima dvoma za njihovu hrabrost da ih vidimo bez ikakve gardarobe na sebi, ja se sad ne bi usudio da to uradim, a još manje u tim godinama.

U radnji filma ima još jedna zanimljiva činjenica. Na samom početku kad Mariana uđe kod Johanna kaže da će samo sačekati minut i zatim počinje gledati na sat, broji sekunde. Kada izbroji minut primetićemo da je pošlo samo trideset sekundi i time nam Bergman dokazuje da sve kontoliše u svojim filmovima, pa cak vrijeme . Saraband je inače muzički komad koji je napisao Johan Sebastijan Bah i sastavljen je za violončelo. Takođe, Saraband je i jedan ples, pa je i jedno i drugo vezano za film koji se smatra ples rečima. Tu je i ples šaka, kad Karin u jednom trenutku mazi i teši oca svojim rukama po njegovom licu i izgleda genijalno, kao da te šake uopšte nisu zavisne od ostatka tela i imaju sopstveni život .

Za kraj bi jos istakao da je ovo poslednji film koji je Bergman režirao, a prvi koji je snimao sa digitalnom kamerom. Samo dve godine kasnije je jedan od najvećih filmskih režisera sa 89 godina preminuo spavajući .

9/10

Autor: Selmir Balić

ErlandJosephson8

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)