Renoir (2012)

Vaša ocena filma:
[Total: 0   Average: 0/5]

Film, muzika, fotografija, slikarstvo, povezani je kreativni sled i uzročno-posledična veza koja često zavise jedna od druge. Biografski filmovi o poznatim ljudima u mnogim slučajevima ne ispadaju zanimljivim, tako da nam je nekada bolje pogledati dobar dokumentarac, koji će nam dostaviti realniju i podrobniju sliku osobe. Gledajući biografski film u večini slučajeva smo upoznati sa likom i delom dotičnog – ne želimo doživiti neki vizuelni pečat osobe koja realizuje ni malo lagan zadatak. Želimo jedan neotkriveni put, a ne dosadni sled događaja i doživljaja koji nam može servirati iole sposobniji montažer i tehničko lice na filmu.

Zato su slikari „zahvalna mušterija“ za ekraniziranje. Kroz filmsku istoriju prodefilovala su neka zanimljiva „dela“ sedme umetnosti u kojim su slikari glavni likovi, pa je red da ih spomenemo. Lust for Life (1956) o Van Gogu, Carol ReedovThe Agony and the Ecstasy (1965) o Mikelanđelu i njegovoj Sikstinskoj kapeli, Andrei Rubljov (1965) o životu majstora ikona u 15. veku u Rusiji, Frida (2002), Pollock (1997), Surviving Picasso (1996) sa Entoni Hopkinsom u glavnoj ulozi i razni drugi poznati slikari (Karavađio, Modiljani, Goja) sa manje više uspešnim ekranizacijama, sve do Renoira (2012) kog ćemo detaljnije obraditi.

Struktura i boja moraju  dominirati više od samog crteža“

Film se dotiče zadnjih godina života proslavljenog slikara i borbe sa uznapredovalim artitisom. Azurna obala 1915, seoce Cagnes-sur-Mer. Renoir je ostareli majstor u potrazi za svojom muzom. U svojoj velelepnoj vili i raskoši živi sa najmlađim sinom Kokom, dok su mu ostala dva na ratištima. On je i udovac, operisan od ratova i velikih promena u svetu. Perfekcionista koga najviše sekira što je u stvaralačkoj krizi. Dobija dojavu da su sinovi ranjeni, a da je mlađi Žan otpušten i da dolazi na oporavak. U isto vreme potrefi se i dolazak crvenokose glumice Andre, da mu pozira, čija građa i eros budi ostarelog lava da nastavi da stvara.

Film počinje poput sepije dočaranom narandžastom bojom i razbacava u kadru Andreinu valovitu kosu, koja „putem raja“ kroz suncem okupanu baštu dolazi na biciklu. Vizuelno impresivno kao i Renoireov stil. Od samog početka bilo mi je jasno kojim smerom ide režiser. Želeo je da dočara svu lepotu prirode koju je Renoir obično slikao. Pazio je da uhvati svako sunčevo probijanje krošnje, svu lepotu nagog tela i fatalnosti muze, koja je bila nakit za livade, reke, enterijere sa vešto stvorenim bekgraundom u vidu zavesa, prozora kroz koje se stidljivo probijala svetlost i vrata kao kontrasta toj svetlosti.

renoir 1

Za fotografiju, scenografiju, kostimografiju zaista nemam zamerke, međutim dolazimo do kamena spoticanja u filmu, a to je priča koja je razgranata u više slojeva. Odnos Renoirea sa modelom, odnos Renoirea sa decom, posebno sa Žanom, ljubavna priča između Žana i Andree, Renoireov otklon prema pošasti rata, njegovoj bolesti koja mu stvara probleme u radu itd… Iskreno priča šteka na više polja, nema dubine jer se ne može razmahati i nije nam jasno ko je glavni lik u priči, da l’ Renoir senior slikar ili Renoir junior, jedan od kasnije največih režisera. Obojica su živopisne ličnosti i ta spona i njihov odnos nemaju pravi odgovor fantastičnoj vizuelnoj figuri filma na koju se moram vratiti da bi oprao ove negativne konstatacije, koje mi nisu ubile pozitivan dožiljaj.

Igra boja je čas sepijska, čas u frejmovima kao slikarsko platno u kontrastu između otvorenog i zatvorenog prostora, kao i usporena slika umakanja kista u vodu i razgrađivanja ostataka boje poput dima itd. Posebno se pazilo i na muziku. Ona je ugodna, osećamo svaku dirku na klaviru poput kapi kiše, a kad muzike nema onda je zamenjuju šumovi vetra, grebanje kista o platno, šuskanje posteljine, pev ptica. Bilo je mesta i za metafore kao u sceni sa regrutima u vodi, gde nakon što odu na kupanje beživotno plutaju po površini kao odgovor na bezobzirnost rata, gašenje mladih života. Metafora se ogleda i u odnosu modela sa voćem. U mnogo scena Andre uživa u jabukama što je sama referenca na zabranjeno voće i urođenu žensku igru. Zanimljiv je i taj odnos Renoirea sa sinovima. On je naoko distanciran i bez emocija za njih, a sinovi su u godinama „krize identite“, nemaju izgrađen cilj i samopoštovanje. Zato i crvenokosa lepotica Žanu na jednom sastanku kaže „Ne prezirem te, nego te puno volim, ali moraš znati šta želiš od života. Ljudi će prezirati one koji nemaju san ili ambiciju“…

U filmu je sve teče kao slikarski intermeco, usporenih statičnih kadrova, da čak u jednoj sceni i rezanje namirnica za ručak izgleda kao umetnost. Iz svega navedenog da se zaključiti da je poimanje sveta za takve ljude posebno, da uvek mora postojati neka veza između muze i realizatora, da su fetiši primaran cilj za rasplinjavanje kreativnosti i mašte i da po Renoireu struktura i boja moraju dominirati više od crteža, a boja je to stanje duše. Po svemu tome Renoirovo stanje duše je ružičasto.

7/10

renoir 2