Rashômon (1950)

Vaša ocena filma:
[Total: 2   Average: 5/5]

It’s human to lie. Most of the time we can’t even be honest with ourselves.

U stručnoj terminologiji Rašomon efekat predstavljaja uticaj subjektivnosti percepcije na prisećanje, usled čega posmatrači određenog događaja proizvode značajno različita, ali jednako uverljiva svedočenja. Ovaj termin je nazvan po čuvenom istoimenom filmu Akire Kurosave (Akira Kurosawa), koji je 1950. godine predstavio revolucionarnu narativnu strukturu i stavio ratom uništeni Japan na filmsku mapu sveta.

Na početku filma pratimo drvoseču, monaha i običnog čoveka kako spas od oluje pronalaze ispod kapije manastira Rašomon. Pokreće se razgovor o nedavnom suđenju zbog ubistva samuraja koga je drvoseča pronašao u šumi. Ispostaviće se da su samuraj i njegova supruga prolazili šumom kada ih je presreo razbojnik Tadžomaru (legendarni Toshirô Mifune), koji je silovao ženu i usmrtio samuraja. Međutim, svedočenja razbojnika, žene i samuraja putem medijuma, kao i završne priče drvoseče, ukazuju da svako ima svoju verziju onoga što se desilo…

U filmu pratimo kako ukupno četiri lika sagledavaju isti događaj iz sopstvenog ugla, a nama ostaje da presudimo koje od njihovih svedočenja najviše odgovara istini, ako uopšte postoji istinita verzija. Tokom njihovih emotivnih izlaganja veoma bitnu stavku čini Kurosavina majstorska režija, koja čini da njegova kamera bude jedan od ravnopravnih likova. Smenjivanjem scena sa suđenja i u šumi, kao i krupnim kadriranjem, nam detaljnije predstavlja svedočenja naših likova, ali samim tim i povećava našu konfuziju jer nam svaka verzija deluje jednako uverljiva. S obzirom da tokom scena suđenja ne vidimo sudiju, ta dužnost je ostala nama gledaocima.

Već posle drugog svedočenja nam je jasno da priče nisu kompatibilne, da likovi nemaju samo različitu perspektivu na ono što se desilo, nego drugačije predstavljaju i sebe i ostalo dvoje likova koji su učestvovali u incidentu. Svaki od likova je pod uticajem traume, drugačije emotivno reaguje i poseduje neke svoje motive za sakrivanje istine. Dok je u slučaju razbojnika to egoizam i samoljublje, kod žene je to bespomoćnost, kod samuraja čast, dok je kod drvoseče pokušaj stvaranja iluzije da uopšte nije ni prisustvovao onome što se desilo. Konačno, likovi su i sami poverovali u ono što pričaju.

Recimo, na primeru Tadžomarua vidimo koliko su priče kontradiktorne – dok je u svojoj priči neustrašiv zavodnik i odličan borac, u ženinoj priči je tipična kukavica koja izbegava borbu i poseduje očigledan strah da izvede završni udarac. Razbojnik i samuraj predstavljaju priče u skladu sa dominantnim ulogama u japanskom društvu, dok je ženina priča puna nemoći i žrtvovanja u skladu sa tipičnim predstavljanjem ženskog pola. Jedno od popularnijih tumačenja filma je da lik žene predstavlja Japan nakon rata, jer svako ima svoju verziju dešavanja, a žena je povod za sve u svačijoj priči.

Postoje ukupno tri lokacije snimanja (kapije manastira, šuma i sud), a Kurosava minimalističkom scenografijom sa  sitnim detaljima poput probijanja sunčevih zrakova ili pokreta drveća postavlja jednostavnu, ali i uzbudljivu podlogu za realizaciju scenarija. Kada do izražaja dolazi priča, onda glumci dobijaju prostora da pokažu šta umeju, iako su u nekoliko scena malo preglumili, što je tipično za azijske filmove. Muzička podloga je pun pogodak, a prerađena verzija Ravelovog Bolera je sigurno njen najbolji segment.

Baziran na dve kratke priče Rejnosukea Akutagave Rashomon i In a Grove, ovaj film se smatra za jednog od temelja moderne kinematografije, nalazi se na mnogim listama najboljih filmova svih vremena i njegov uticaj na druge autore je nemerljiv. Film je pokupio Zlatnog lava u Veneciji 1951. godine, a kuriozitet je da u Japanu nije prošao najslavnije, jer su kritičari komentarisali da uspeh filma leži u tome što je previše zapadnjački. Iako su likovi tokom trajanja filma sebični, kraj filma i prestanak kiše ostavljaju nadu u bolje sutra i vraća nadu u ljude.

Rashomon je remek-delo Akire Kurosave sa inovativnom narativnom strukturom, genijalnom upotrebom kamere i promišljenim predstavljanjem stvarnosti naspram percepcije – priča koja istražuje prirodu istine, filozofiju pravde i ljudski moral i film koji dokazuje da je način na koji pričate svoju priču jednako važan kao i šta ta priča podrazumeva.

moja konačna ocena: 10/10