Listen, we don’t mind the gays, and the lesbians, that’s fine. But don’t you dare be bringing people from North Wales down here!
U filmskim okvirima se može reći da je britanski režiser Metju Varčus (Matthew Warchus) poprilično lenj (i nepoznat) autor, jer mu je ovo tek treći projekat u poslednjih petnaest godina. Pride je njegov prvi film posle 2004. godine, i u njemu se fokusira na istorijsku priču o čuvenom štrajku rudara tokom osamdesetih godina i svesrdnoj pomoći koju su dobili od zajednice koja se i dan-danas bori za svoja prava – LGBT. Ovo nesvakidašnje prijateljstvo samo po sebi predstavlja odličan materijal za snimanje, ali je Varčus otišao korak dalje i napravio film koji je iznad svakih očekivanja.
Svojevrsni protagonista radnje je mladi gej Džo (George MacKay) koji dolazi iz Bromlija u London kako bi prisustvovao prvoj svojoj gej paradi. Tu se upoznaje sa ekipom harizmatičnih pripadnika ove grupe koji se svakodnevno bore za svoja prava. Na televiziji vide tešku situaciju u kojoj se nalaze velški rudari koji su pod udarom čelične lejdi Margaret Tačer, i vođa grupe Mark (Ben Schnetzer) odlučuje da moraju pokazati solidarnost sa rudarima i novčano im pomoći. Organizuju skupljanje sredstava, ali, prvenstveno zbog njihove seksualne opredeljenosti, neće svi stanovnici velških sela pristati na njihovu pomoć.
Nisam nikako mogao da zamislim da savezništvo rudara i homoseksualaca može biti ovako zabavno. Mi smo imali slične projekte u bližoj prošlosti kada dve grupe pomažu jedno drugom uprkos njihovim razlikama, ali sigurno nijedan nije urađen na ovako veseo način. Uporediću ga sa prošlogodišnjim Dallas Buyers Club gde imamo zaista nesvakidašnji savez između seljaka/kauboja i homoseksualaca koji imaju HIV. To je vrlo ozbiljan film u kome eventualne komične momente dobijamo isključivo zbog njihovih suprotstavljenih načina života, dok je Pride mnogo više smešan i poletan film.
Iako je priča isporučena na veseo način, Pride ni u jednom momentu ne gubi svoju osnovnu poruku, a to je bitnost solidarnosti među ljudima, a nju propagiraju veoma živopisni likovi koji nikad ne gube svoju humanost. Ne mogu se setiti filma u kome se grupa ljudi iz LGBT zajednice ne bori samo za svoju stvar, nego svoj stav/opredeljenje direktno investira u pomaganju drugima kojima je pomoć možda u tom momentu potrebnija.
To je još jedan razlog što čega se Pride izdvaja, nije fokusiran na prava homoseksualaca, već na solidarnosti između dve grupe, a to je ono što ovu priču čini humanijom i lakše je povezati/saosećati se sa njom.
Najbolja stvar kod ovog filma je bez sumnje scenario Stivena Beresforda koji je pun zanimljivih, šajni likova. Pored vesele družine iz LGBT zajednice, ni velškom selu u kome žive rudari ne manjka kvalitetnih likova koji često dokazuju da je manje, više, i prava zabava počinje upravo u interakciji sa njima. Kasting nije mogao biti bolji, a izdvaja se Ben Šnecer koji pruža ubedljiv performans gej aktiviste koji dolazi na ideju o pomoći. Moram spomenuti da je Pride pun vesele muzike koja će vam stvoriti želju da zaplešete sa našim junacima.
Ovaj film možda u pojednim momentima pati od viška sentimentalnosti, ali u svakom slučaju nam donosi bitnu poruku i podsećanje da, uprkos našim ličnim pitanjima i problemima, uvek postoji neko kome je naša pomoć potrebnija. Sjajan feel good film koji vam neće skidati osmeh sa lica.
9/10
