Poklosie/ Aftermath (2012)

Dugo sam tražio način kako krenuti sa opisom ovoga filma. Počeću sa nekom opštom pričom kako domovinu i mesto našeg rođenja ne možemo birati, ali takođe ne možemo isčupati iz srca tu pripadnost određenom narodu i prostoru. Kada volite svoju zemlju, onda proživljavate i njenu tugu i radost, ponosni ste na nju, ali u nekim situacijama dođe i da je se stidite. Film „Poklosie“ svakako zaslužuje pomno birane reči, jer jedna suvišna mogla bi da otkrije mnogo toga i pokvari tu toliku potrebnu draž. Zato vas oprezno uvodim u nadasve zanimljivu pustolovinu.

Poklosie (posledice) nas isprva vodi kroz kilometarske njive i prostore, gledane kroz oči Francičeka, koji se nakon dvadeset dugih godina vraća na rodnu grudu. Njegov dolazak je višeznačan, polazeći od vlastite savesti što nije uspeo izdvojiti vreme da dođe na sahranu roditelja, do popravka odnosa sa svojim mlađim bratom Josefom, koji mu taj njegov beg još uvek zamera. Međutim, postoji još jedan razlog, a ispostaviće se glavni. Josefova supruga sa decom je izbegla u Ameriku, a nije navela zašto. Sve to u Francičeku budi davno ugašeni bratski osećaj i želju da istraži šta se konkretno događa sa njim. Dolazi do saznanja da Josef ima čudan hobi skupljanja starih jevrejskih nadgrobnih spomenika, koji su bezobrazno bačeni, propadaju ili su čak ugrađeni u seosku cestu i bez nekoga posebnog razloga ih postavlja na njivu na kojoj je posadio letinu. Upravo takvim neobjašnjivim postupcima podiže tenzije i one polako kulminiraju u sve direktnije napade. Kako i na koji način je to Josef pogodio u osinjak, čija zajednica bezglavo zuji nad glavama tvrdoglave braće?

Da ne bi dalje otkrivao priču krenuću u analizu i hvalospeve ove žanrovski obojene slikovnice. Film počinje kao klasična drama o odnosu između braće, upoznavajući nas sa prostorom, ljudima koji obitavaju i svim tim psiho/sociološkim značajima mestašceta. To je svakako plus, jer nas postepeno i na lep način uvodi u srž filma koji iz te nazovimo „socijale“ prelazi u misteriju pomešanu sa elementima strave. To se najviše vidi kroz promenu boja u filmu. Na početku lepo poljoprivredno područje postaje mračno i neprijateljski nastrojeno prema onome koji tura nos tamo gde mu nije mesto.

26

Po atmosferi film umnogome podseća na danskog kadidata za Oskara Jagten, posebno prema odnosu rulja-pojedinac/ci. Pojedinac/ci su diskretno odbačeni od zadruge (scena kada kombajn ne dolazi u zadano vreme), društva, prijatelji i poznanici postaju gorljivi neprijatelji, a naoko čudni i posebni ljudi postaju jedini saveznici našim junacima. Njihov uticaj je minoran, tako da svu žestinu mase braća nose na svojim plećima. Dok su u „Jagtenu“ teme lične prirode poput pedofilije i sumnje koja će biti večno prisutna, u „Poklosie“ tema je mnogo šira, odvažnija, jer je reč o zločinima protiv čovečnosti za koje još niko nije odgovarao. Kako istina zakopane pogane prošlosti duboko izlazi na svetlo dana, tako se i dramaturški elementi podižu u jedan trilerski tempo, koji odlično koketira sa ambijentom koji mu je podložan muzikom, stravom, tamnom bojom, pa čak i kišom. Zaista je maestralno pratiti tu transformaciju jednoga naoko tako mirnog mesta sa početka u noćnu moru biblijskih egzekucija.

Posebnu draž daju glumci epizodisti sa svojim efektnim nastupima podižući ionako visoku lestvicu fima. Svaki od njih ima svoje zasebne scene, od kojih posle zavisi taj dramatuški tvist. Osvrt završavam rečima kako zločin nikada ne zastareva, a ruke su već uprljane, da i mi toga nismo svesni. Ovaj film je pobudio kontroverze, ali i negativne reakcije desničarski obojene poljske javnosti, kao i crkve koja ima veliki društveno-politički uticaj u toj religijski obojenoj zemlji. Svakako obratite pažnju na film, kao i na čitavu zaista bogatu poljsku kinematografiju.

9/10

poklosie-2012-online_269593_800_600