Pleasantville (1998)

Vaša ocena filma:
[Total: 5   Average: 4.8/5]

Ovom prilikom, osvrnućemo se za promenu na ne tako novo filmsko ostvarenje Pleasantville iz 1998. godine. Naizgled, u pitanju je lepršavi, bajkoviti film, koji neće preterano okupirati vaše misli. Međutim, negde na polovini filma, teško je oteti se utisku da on sa sobom ipak nosi nešto više. Kad bismo želeli da ga uporedimo sa nekim filmom, rekli bismo da je Pleasantville nešto poput lirske i smislenije verzije filma The Last Action Hero (1993) ili sa barem približnom tematikom i idejom.

Pre samog ulaska u svet Pleasantville-a, prolog filma prati Dejvida (Tobey Maguire) i njegovu sestru bliznakinju Dženifer (Reese Witherspoon). Dejvid je blago introvertan i većinom nepopularan tinejdžer, dok je Dženifer najprostije rečeno, njegova sušta suprotnost. Dejvid je opsednut starom televizijskom serijom Pleasantville, iz 1950-ih godina, koja podseća na nešto poput serije Peyton Place (1957), ali potpuno operisano skandala i dramatike. Sticajem okolnosti, u stilu naučne fantastike 80-ih, Dejvid i Dženifer ulaze u televizor i dospevaju u crno-beli svet Pleasantville-a, zauzimajući uloge glavnih junaka, Bada i Meri Su Parker.

Ovaj svet prikazan je kao neka vrsta utopije, gde sve teče po skladu, ali na vrlo monoton i sterilan način. Međutim, dolaskom Dejvida i Dženifer, ovaj bezbrižni gradić zajedno sa svojim stanovnicima polako počinje da se menja. Postepena transformacija Pleasantville-a prikazana je na vrlo zanimljiv način. Naime, promene se manifestuju postepenim pojavama boja u ovom crno-belom svetu, pretendujući da ga potpuno preuzmu. Takođe, menjajuću svet Pleasantville-a, menjaju se i Dejvid i Dženifer.

Zanimljivo je pomenuti da scenografija, kao i opšta atmosfera filma Pleasantville, na neki način prilično podseća na onu u filmu The Truman Show, koji je izašao iste godine i bio mu zapravo jedan od konkurentskih filmova. Sa strane vizuelne impresije, Pleasantville je za nas bio vrlo upečatljivo ostvarenje, posebno kada su u pitanju kadrovi koji kombinuju crno-belu sliku sa segmentima boja. Da ne bude zabune, kada govorimo o vizuelnoj impresiji, ovde nije reč o raskošnim specijalnim efektima vrednim milione, te tako nešto u ovom filmu nemojte ni očekivati, ali je jednostavni susret crno-belog sveta sa bojama itekako prijatan za oči. Takođe, glumačkoj postavci filma je vrlo teško naći zamerku, ali su za naš ukus najupečatljiviji bili Joan AllenWilliam H. Macy i Jeff Daniels, dok su se Megvajer i Viterspun prilično dobro snašli u svojim naslovnim rolama.

Pleasantville 3

Nejasnoća koja nam se u ovom filmu nameće, vezana je za agresivno ponašanje stanovnika Pleasantville-a, koji su ostali u crno-belom izdanju, prema onima u boji. Naime, likovi koji su u filmu dobili boju, istovremeno su prolazili i kroz transformaciju ličnosti. Krajnji zaključak je da buđenje emocija kod osobe dovodi istovremeno i do pojave boja na njoj, te ostaje nejasno zašto su preostale crno-bele osobe naprasno počele nasilno da se ponašaju prema onima u boji, kada logika nameće da je njihovo ponašanje trebalo ostati isto, prijatno i miroljubivo, u skladu sa karakteristikama izvornog Pleasantville-a, gde je sve “savršeno”.

Tačnije, s obzirom da pojava emocija, pa i onih negativnih, dovodi do pojave boje na osobi, postavlja se pitanje kako to da agresivne osobe nisu dobile boju ranije nego što je to u filmu bio slučaj. No, pretpostavimo da u tom slučaju ova priča ne bi bila toliko efektna u prenošenju svoje poruke, ali morate priznati da neke nejasnoće postoje.

Pleasantville 4

Koja je zapravo poruka filma Pleasantville? Najprostije rečeno, neuobičajene kulturološke promene, koje se šire poput zaraze, mogu dovesti do opasnih socioloških pojava, u vidu neprimerene reakcije okoline. Reditelj i scenarista filma Gary Ross je to objasnio širenjem straha od unutrašnjih promena, na ljude oko sebe. Istovremeno, film prikazuje i transformaciju jedne zajednice ka određenom obliku prosvetljenja, koja se u stvarnosti na žalost ipak ne odvija ni približnom brzinom kao u ovom filmu.

Kao primer u realnosti, situaciji u filmu bi najpribližniji bio američki rasizam sredinom prošlog veka, a verujemo da je reditelj Ros upravo na to i ciljao. Pleasantville pod ovim svetlom, takođe može poslužiti i kao kritika američkog društva 50-ih godina prošlog veka, koja bi se u nekim segmentima verovatno mogla odnositi i na pojedinosti njihove današnjice, koje se svakako tiču i univerzalnih socioloških fenomena, a koji se provlače kroz čitavu istoriju čovečanstva.

Na kraju, ukoliko vas ovakva tematika privlači na bilo koji način, ovo je film koji nikako ne smete propustiti.

8/10

Autor: Nikola Milošev

Pleasantville 2

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)