I kada iza vas ima milioni pređenih kilometara filmske trake raznoraznih žanrovskih sadržaja, tada podesite svoj filmski ukus, kao i način biranja šta ćete da gledate, skoro do savršenstva. Naravno, kažem skoro, jer ma koliko iskustva imali, uvek se dese promašaji i protraćeni minuti na neki film, ali sa godinama sve ređe i ređe. Tako je nekada dovoljno da čujem par reči o čemu je film, ili njegova štura postavka, a pored toga i odakle dolazi.
Kada se desi da se potrefe na prvu privlačna radnja, a film je evropskog porekla, onda tu nema greške, jer evropska kinematografija uvek ponudi nešto posebno i vredno svake sekunde vašeg vremena. Ovoga puta, to je za mene bila kinematografija u koju baš retko zalazim, italijanska, sa odličnim ostvarenjem Perfetti Sconosciuti (Potpuni Stranci).
Predveče je i kroz brze scene upoznajemo tri bračna para. Dva koja se spremaju za izlazak i jedan koji sprema večeru za goste. U tim kratkim obrisima hvataju se i prva saznanja o njima samima, tj. o njihovom životu. Konačno svi se nalaze u stanu para koji je spremao večeru i kroz njihovе konverzacije saznajemo da su to dugogodišnji prijatelji. Konačno stiže i četvrti prijatelj, ali bez pratnje koju su ostali željno isčekivali da upoznaju, jer on je i jedini koji nije oženjen.
Večera je servirana i prijatelji čavrljaju o svakodnevnim stvarima. Jedna po jedna reč vodi ka tome da oni nemaju tajni među sobom, te domaćica, inače psiholog, predlaže da igraju igru, gde će svi staviti telefone na sto i dok večeraju šta god da stigne (poruka, mail, poziv) biće pročitano na glas, bez izuzetka. Naravno svi kažu da, a kada telefoni krenu da se oglašavaju, nastaje potpuno ludilo. Ipak, noć nije kao svaka druga, jer ove noći je pomračenje Meseca…
Za mene su svi učesnici filma potpuni stranci, baš kako se i film zove. Međutim, ta nepoznanica niti najmanje nije uticala na to da posle filma budem oduševljen. Sama priča je izuzetno pametno osmišljena. Jednostavan koncept života, kakav većina nas vodi uz svakodnevnu potrebu za telefonom od koga smo stvorili male lične svetove, pretvoren je u eksperiment. Kao i svaki eksperiment u laboratoriji i ovaj se dešava u zatvorenom i ograničenom prostoru. U isti su uvedeni sudionici i zadata su pravila. Nema nikakvih nepoznanica i svi su odlučni u svojim stavovima, a to je da su svi iskreni.
Početna pretpostavka da su svi sudionici iskreni veoma brzo dolazi na kušnju. Isti polako, ali sigurno sami sebi pletu zamke, a kada pokušavaju da se iz iste izvuku, u stvari se zapetljavaju sve više i više i oni potezi, za koje misle da će ih spasiti, pokazaće se kao pogubni. Od mirne, prijateljske atmosfere, ugodne večeri, stvari se sve brže menjaju. Isplivavaju sve male tajne skrivene iza privida bračne i prijateljske sreće. Pojavljuju se pukotine, spajaju se, šire i nastaje provalija koja preti da ih sve proguta. Kako se Mesec pomračuje tako se i situacija u kući komplikuje i otvara se put ka drugoj dimenziji. U toj dimenziji maske padaju, tajne izlaze i ujedaju pravo za srce, ređaju se izdaje i zablude, a kad ih istina potpuno ogoli ne znači i da će ih osloboditi.
Moram reći da je meni stranac u ulozi režisera zajedno sa strancima u naslovnim ulogama priredio izuzetno filmsko ostvarenje. Ograničena pozornica sa sedam likova niti jednog trenutka ne utiče na dinamičnost, zanimljivost i zabavnost filma već naprotiv. Verujem da je sama postavka bila i namera, jer ograničen prostor postaje sve manji, kako se rasplamsavaju strasti aktera u njemu, i utiče na to da iz njih izvuče iskrene emocije i reakcije. Rad kamere, muzika i poseban kolorit evropskih filmova jednostavno je savršen okvir za vatromet ljudskih emocija i osećanja svih vrsta. Glumci vođeni odličnom postavkom dostupnog im prostora jednostavno se predaju ulogama i potpuno možete da osetite i poverujete da su to te individue koje igraju, da su stvarni likovi, karakterno posebni, i upravo možete da osetite jasno te karakterne crte svakog od njih.
Možda bi najbolji opis filma bio kao vožnja na rolerkosteru po prvi put. Dolazite i sedate puni samopouzdanja i odlučni da pred prijateljima ne pokažete ništa sem čvrste fasade. Vožnja potom počinje, polako se penjete uz čavrljanje i šaljive dosetke sa prijateljima, dolazite do vrha, a potom voz se strmoglavo obrušava na dole. Maska odlučnog zida puca ciglu po ciglu i sve ono što ste hteli sakriti sa vriskom izlazi napolje. Upravo takva je i ova filmska vožnja.
Perfetti Sconosciuti je odlična drama/komedija koja se bavi običnim ljudima, svakodnevnim navikama i načinom života u kojem mala crna kutija uveliko preti da zagospodari našim životom. U njoj smo stvorili svoje svetove, zaključali ih od drugih i mislimo da gospodarimo njima, a ako malo razmislimo, može se zaključiti i obratno. Savršeni stranci postavljaju mnogo pitanja svima nama, otvoreno i mnogi će se posle gledanja filma zamisliti o svojim životima, to je sigurno.
Ono što je takođe sigurno je da ćete dobiti izuzetno zanimljivu priču, emocionalni rolerkoster i odličnu zabavu, jer pakao koji naši junaci prolaze, koliko je tragičan, toliko je i smešan.
moja konačna ocena: 9/10
