Vaša ocena filma:

Britanski filmadžija Džo Rajt (Joe Wright) (Anna Karenina, 2012.) potpisuje najnoviju ekranizaciju popularnog klasika o avanturama dečaka koji ne želi da odraste. Petar Pan je već niz decenija istinska inspiracija filmskim radnicima. Mnogi autori su uložili silan trud da naprave upečatljivo filmsko štivo, vredno dužeg pamćenja i verno originalnom sadržaju poteklom iz pera Džejmsa Metjua Berija. Opšte poznato je da producentske kompanije akcenat stavljaju na komercijalni efekat, tražeći zgodnu priliku da zgrnu ogromnu lovu. Renomirani Warner Bros. uložio je u projekat oko $150,000,000 što na prvi pogled deluje fascinantno, ako imamo u vidu da je film namenjen prevashodno mlađem naraštaju.

Za adaptaciju klasika pobrinuo se Džejson Fuks. Pažnju publike usmerio je na početak, znači na vreme smešteno tokom Drugog svetskog rata, kada je Petar bio običan dvanaestogodišnji dečak, nestašne prirode. Tokom jedne neverovatne noći, na zvezdanom nebu iznad Londona pojavljuje se leteći brod sa piratima koji Petra (Levi Miller) odvodi u čudesnu zemlju. U Nedođiju, gde Petar otkriva jedan drugačiji svet. Svet u kome obitavaju pirati, drevno domorodačko pleme ratnika i vile. U takvom magičnom okruženju, Petar kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Sudbina mu utire put ispunjen uzbudljivim avanturama, na kome odvažni dečak shvata da poseduje poseban dar. Uz pomoć novih prijatelja, Petar će svima dokazati da je sposoban za hrabra dela i da je u stanju da ispuni proročanstvo. Maleni heroj je jedini koji može da porazi surovog vođu pirata – kapetana Crnobradog (Hugh Jackman)…

Šta reći za ovu ekranizaciju u koju su polagane velike nade? Pa, utisak je da se mnogo htelo i započelo, ali realno nije se daleko odmaklo, niti baš puno postiglo. Vizuelno raskošna avantura, sa mnoštvom CGI-efekata, stilski doteranom animacijom, non-stop propraćena živahnom muzičkom podrškom (čuju se i neke dobro poznate melodije i stihovi). Moram da podsetim kako je film skoro u celosti snimljen u Leavesden Studios, u Engleskoj. U redu, poseduje dobru atmosferu, dražesnu fotografiju, koreografija prija oku, a pažnju privlače i maštovito osmišljeni kostimi (bravo za (Džeklin Duran).

Glavna mana je tanak scenario, što je delimično razumljivo ako imamo u vidu ko je ovde ciljana publika. Standardna postavka priče, bez trunke originalnosti kojom bi se osvežilo makar neki detalj. Očito da je narativ zanemaren, sveden na rutinsku rekonstrukciju onoga što smo imali prilike da pročitamo kada smo uživali sve blagodeti bezbrižnog detinjstva. Decu treba impresionirati, a najlakši način je primeniti niz tehnoloških novotarija u stvaranju magije na velikom ekranu.

Međutim, moram da primetim kako je ovakav idejni koncept razotkrio još jedan ozbiljniji problem. Neinventivan narativ očito da je raspršio motive svim članovima izabrane glumačke posade. Niko ne zaslužuje pohvale, štaviše neki su baš razočarali bledunjavim izdanjima. Hju Džekmen potpuno neuverljiv, mada je bilo prostora (u scenariju) da se uradi znatno više od jednog tako opakog lika, kao što je Crnobradi. Runi Mara (Rooney Mara) deluje krajnje uzdržano, pa u svakom kadru vidno je da nije ona za ovakve uloge.

Najviše se trudio, imitirajući pokrete i koristeći mimiku jednog kultnog junaka (sinonim za avanturu – Indijana Džons), ali Garet Hedlund (Garrett Hedlund) je ostavio povoljan utisak samo kod onih najmlađih. Njihovim roditeljima se, vrlo verovatno, smučio. Da ne izostavim i klinca naturščika, kome je pružena prilika da tumači jednog od najdražih junaka iz dečije mašte. Levi Miler je sa vidnim entuzijazmom nastojao da nam oslika modernog Petra Pana, ali istini za volju nije briljirao. Zaslužuje neku prelaznu ocenu, a treba stalno imati na umu da je dečko ipak početnik.

Podatak da je za dva meseca prikazivanja u američkim bioskopima, ostvarena mizerna poseta ukazuje da danas ne možeš da prevariš nikoga tako lako. Eto, i onaj mlađi profil publike nije se odazvao u onom broju kao što su očekivali producenti, očajni što od zarade nema ništa.

Stoga će moja konstatacija biti kratka i koncizna. Evidentan hendikep ove blještave filmske detinjarije jeste taj što nema ama baš ništa što bi privuklo i stariju populaciju, makar da provuče neku smisleniju poruku. Ovako, ispao je suviše jednodimenzionalno, urađen bez uočljive ambicije da ostavi dublji trag. Ponudio je ispraznu zabavu i šarenu lažu, dovoljno da ostane u okvirima osrednjeg filmskog ostvarenja. Naravno, ukoliko ne gledate Petra Pana očima radoznalog deteta.