Svake godine na naše televizije u nedostacima novih sadržaja i nekog prigodnog programa udaraju na sigurno i počaste nas sa milionitim reprizama domaćih filmskih evergrinova. O liku i delu Emira Kusturice se tokom ovih 20-ak i više godina pisalo i polemisalo i užduž i na široko, ali kakvo god mišljenje imali o bivšem praškom studentu ne mogu mu se oduzeti pečati koje je odštembiljao na fascikli bogate jugoslovenske filmske enciklopedije. To se najviše odnosi na njegova prva dva celovečernja dela (ako ne računamo TV film „Bife Titanik“) Sećaš li se Dolly Bell i Otac na službenom putu uz veliku potpomognutost duhovitim i mirisom naše grude udahnutim maestralnim zapisima Abdulaha Sidrana.
Zašto sad pišem o Kusturici i Sidranu, dok na tapeti obrađujem neki drugi film i neku drugu kinematografiju? Odgovor je naznačen u drugoj rečenici kada sam Kusturici sa razlogom nabacio etiketu praškog studenta. Naime, dva njegova legendarna filma umnogome mogu zahvaliti toj cenjenoj školi režije, Romanu Polanskom koji je tada bio jedan od profesora i bezvremenskom klasiku Ostre Sledovanye Vlaky možda i najvećeg, ali svakako najpoznatijeg češkog režisera Jiri Menzela (Jirí Menzel). Odnos Kusturice i Sidrana i njihova interakcija pera i kamere bila je istovetna interakciji Jiri Menzela i Bahumila Hrabala (Bohumil Hrabal) po čijem je istoimenom romanu Menzel napisao scenario i režirao film.
Oni su jednostavnim rečnikom bili krpa i zakrpa. Menzel i Hrabal su blisko sarađivali na filmu, čak sam ponegde i pročitao da je Hrabal takođe i pisao scenarija, mada je glavnu odluku o tome šta će ući u „final touch“ donosio Menzel. Njegov istoimeni roman stapao je komediju, farsu, tragediju, bio je izraženo nabijen eroticizmom i satirom, a kroz svoje obične likove stvarao je apsurdne situacije kroz čije je delovanje želeo provući humane i ispravne ideje. Jiri Menzel je pre ovog filma režirao samo jednu epizodu u omnibusu „Biseri na dnu“ po upravo Hrabalovim pripovetkama i verovatno se osećajući komotno prema njegovom stilu pisanja odvažio i na prvi celovečernji film. Rezultat je potpuno opravdao Hrabalova očekivanja, koji je čak govorio da je ekranizacija bolja od samoga romana.
Da su Strogo kontrolisani vozovi remek delo „novog češkog talasa“ dokazala su mnoga priznanja od eminentne struke kod kuće i po svetu. Prvo je na lokalnom nivou osvojio brojne nagrade i priznanja, nakon toga došao je i Oskar za najbolji film van engleskog govornog područja, a kasnije je njegova vrednost samo rasla. 1982 god. po anketi koju je sproveo UNESCO uvršten je na popis 100 najboljih dela filmske umetnosti svih vremena, a 2005. bio je jedini predstavnik češkog filma na listi od 100 koju je postavio ugledni magazin Time. Ukratko to je istorijat zvezdanog putovanja jednog naizgled malog filma sa velikim srcem. Sada ćemo se podrobnije baviti o samoj radnji, koju ću ukrasiti i svojim viđenjem toga dela.
Uvod počinje naracijom glavnog lika senzibilnog i nadasve običnog adolecsenta Miloša (Václav Neckár), mladića krupnih očiju u čijem pogledu vidimo neiskustvo, neiskvarenost, strogu isključivost koja je karakteristika naivnosti (poput Brendana Frejzera u filmu „Blast from the Past) i ona će ga dovoditi do komičnih situacija. Kroz tu naraciju se upoznajemo sa njegovom familijom, ujakom mađioničarem koji je hipnozom želeo zaustaviti okupatorski tenk, dedom koji je zafrkavao fizikalce i rudare, pa često bio radi toga i pretučen i ocu dispečeru voznog perona, koji se penzionisao u 48. godini i na kojeg je selo zbog te privilegije ljubomorno. Sebe je obisao ovim rečima:
Celo selo zna da želim da budem kontrolor za vozove, jer i Ja kao i moji preci ne želim ništa da radim nego da stojim na peronu i mašem sigurnosnom palicom, da izbegnem bilo kakav težak posao, dok ostali moraju da rade i da se muče.
Evo zašto sam odmah pomislio na Kusturicu i na Slavka Štimca aka. Dinu ili na Morena De Bartolija aka. Malika. Tipično i na pravi način korišćeno bogato stečeno znanje sa českog studija.
Miloš na poslu upoznaje ciničnog Hubilka (Josef Somr) koji ne obraća pažnju na autoritete, a posao mu pre svega služi za jurenje suknji. Hubilka mu postaje svojevrsni guru koji ga uči o onim saznanjima o kojima mladić nije imao pojma, npr. kako upoznati pravi tip žene, kako joj prići i razgovarati i zauzvrat dobiti ono po šta si došao. Od drugih likova zanimljiv je i šef stanice, pritajeni fašista koji bi najradije živeo život Hubilke, ali zbog svojih načela i žene koja mu uvek diše za vratom se pretvorio u čangrizavca i sistemskog čoveka. Duhovita je scena sa kožnim austrijskim kaučem iz šefove kancelarije na koji je osetljiv, a predstavlja konačno mesto Hublikinih kurvarluka, gde mu u vidu „poderane kože“ ostavlja suvenire bludnosti.
Pronacistički česki kolaborator Zdenicek je isto važan lik, koji je toliko zaslepljen tom naci-idejom da ne vidi poraz ispred svojih očiju. Njegov dolazak na železničku stanicu uz Vagnerovu muziku i sa kabrioletom na pruzi je genijalna satira na Firera i njegovo pozdravljanje mase. Zaboravio sam navesti i Miloševu curu koja radi kao kondukter na vozu i predmet je njegove žudnje. Ona potencira da stupe u seksualni kontakt, ali to ga toliko istraumatizuje da podlegne pod pritiskom i nakon čega u bordelu prereže vene. Znam da ne izgleda smišno (ali zaista jeste) i sa psihološkom dijagnozom „problema prerane ejakulacije“ kreće drugi deo filma koji mi je urnebesan.
Hteo sam se ubiti, jer imam problem sa preranom ejakulacijom – sa tolikom iskrenošću se jada Miloš mlađanom psihologu koji mu priznaje da je i sam imao iste muke i savetuje mu da potraži savete ili nauči veštinu sa nekom iskusnijom damom prije nego što se ponudi curi. Taj deo filma predstavlja samu esenciju češkog humora gde Miloš sa tim svojim neutaživim očima moli za pomoć, pitajući tom detinjom molećivošću za konkretno rešenje ama baš svakoga.
Menzel nam podaruje gorko-slatki rolerkoster i opet, što je karakteristično za taj pokret, individuu koja po nekom principu slučajnosti uradi herojsko delo. Naravno naš junak se više bavi svojim ljubavnih jadikovanjima nego što se bavi sveopštom situacijom oko sebe, baš ga taj nalet adrenalina (zbog toga što je uspešno savladao „obimnu i ugodnu lekciju“) lansira u opasnu pustolovinu koje u tom trenutku verovatno nije ni bio svestan.
Ovo nije film o ratu i junacima, ovo je film o običnim ljudima u neobičnim situacijama, nije mu cilj da glorifikuje herojstvo nego da uzdiže ljudskost, da uzdiže prkos i ponos jednog naroda, koji je trenutno u raljama drugog, a to ilustruje i jedan neumesan komentar kada nemačka vojska pred kraj filma upada u stanicu da sude pohotnom Hubilki zbog navodnog seksualnog iskorištavanja devojke koju je žigosao nemačkim štembiljima: Znate li šta su Česi? Životinje što se samo smeju.
Česi su itekako ponosan narod, koji se vole puno smejati, pa i svojoj muci. Niko on njihovih protivnika nije demoniziran, nego više izgubljen, pomalo budalast i grozno zaveden tom lošom idejom.
10/10
