Okurbito/ Departures (2008)

Vaša ocena filma:
[Total: 6   Average: 3.7/5]

Razlog tome što se retko odvažim da gledam dalekoistočnu produkciju je prilično je jednostavan: ne verujem titlovima. Pre svega, zato što me je, svojim filmom What’s Up, Tiger Lily? davno isparanoisao Vudi Alen, njujorški nervčik iz stare garde. Naime, lik je uzeo japanski mafijaški film, napisao novi scenario bez dodirnih tačaka sa originalom, sinhronizovao glasove, pa, od ozbiljnog, ali bednog gangsteraja načinio koliko-toliko zabavnu komediju. Dakle, svaki put kad pustim film na nepoznatom mi jeziku, spopadnu me bubice, a ne pomaže ni činjenica da titlere, nebitno koje nacionalnosti, generalno bije loš glas da svoj posao ne rade dosledno i uz potrebno znanje. Ova japanska tvorevina je u februaru 2009. godine opčinila Akademiju toliko da su joj dodelili oskara u kategoriji najboljeg filma van granica Sjedinjenih Država.

Priča prati mladića u tridesetim po imenu Daidžo Kobajaši (Masahiro Motoki), vrsnog violončelistu koji za život zarađuje svirkama u jednom tokijskom klasičnom orkestru. Ima velike planove za budućnost: želi da, u pratnji svoje žene Mike (Ryôko Hirosue), putuje po svetu i muzicira u metropolama. Kao grom iz vedra neba pogađa ga činjenica da je njegova klapa, zbog slabe posećenosti, raspuštena, i da će morati da nađe drugi način da baci ’lebac na sto, a, da zlo bude veće, nedavno je potrošio čitavo bogatstvo ne bi li sebi priuštio kvalitetan instrument.

Zbog toga jednoglasno odlučuju da se vrate u njegovo rodno mesto, gde će živeti u kući koja je ostala za njegovom pokojnom majkom, pa prodaju fensi violončelo i odlaze put zavičaja. Onde se javlja na jedan posve neuobičajen, ali, kako će se kasnije ispostaviti, loše formulisan oglas za posao, pošto firma koja ga je sastavila nije, kao što je on mislio, turistička agencija ili nešto slično, već se bavi otpravljanjem mrtvih ljudskih tela na onaj svet – ulepšavanjem i pripremanjem leševa za kremaciju. Sad, to je veoma lepo plaćen posao i čovek bi od njega mogao živeti kao grof, da nije jedne malene kvake: u japanskoj kulturi, to je regularna stvar, porodica posmatra poslednje prepovijanje svog preminulog rođaka, ali to je šljaka omražena koliko i ljudi koji je obavljaju; njih, zbog stalnog kontakta sa mrtvima, smatraju nečistima i nedostojnim dodirivanja.

Okurbito 2

Posle uvodne scene i nekih šašavih reakcija našeg glavnog junaka u prvoj polovini ove drame može se nesmotreno pretpostaviti da je u pitanju vedra crnohumorna sprdnja na azijski način. Ipak, drugi čin donosi rukovet ozbiljnosti, potresanja i čak šačicu sentimentalnosti i patetike; a smrt, koje, logično, ima mnogo, predstavljena je kao sastavni deo života, ritual posvećen živima koliko i mrtvima. Neobični običaji (neobičaji?) vezani za posmrtno ophođenje prema telu, kojih se japanski narod i danas pridržava, prikazani su dosta neposredno i detaljno, pa gledalac sa Zapada, nenaviknut na kulturu ove nacije, ovim filmom može doznati štošta u vezi sa tom temom. Istina, ceremonija pripreme biva ponovljena nekoliko puta sa različitim likovima, te ume malo da ugnjavi tempo, ali svaki od tih pojedinačnih obreda ima svoje mesto – da Daidžoa bolje upozna sa životom i smrću, ili da Daidžoa pobolje predoči nama.

Glavnu ulogu tumači Masahiro Motoki koji je osamdesetih žario i palio po svojoj postojbini nastupajući u boj-bendu Shibugakitai, a kasnije se odmetnuo u glumčadiju i snimao sa Takašijem Mikeom i budžama sličnim njemu, da bi do internacionalnog proboja došao upravo ovim filmom, u kome glumi veoma dobro, sa par malih izleta u potprosečnost. Njegova filmska partnerka Rjoko Hirosue takođe je dobra, i fino funkcionišu. Ekipi dubinu daje Kurosavin džoker Cutomu Jamazaki, koji je svojim prisustvom poboljšao nekoliko majstorija ovog reditelja, kao što su High and Low, Red Beard ili Kagemusha. Njegova izvedba odiše iskustvom – on je posve sigurno jedan od važnijih članova ove glumačke družine.

Okurbito 3

Naravno, bitnu ulogu igra i muzika, za koju se postarao Džo Hisaiši, dvorski muzikant Hajaoa Mijazakija, Diznija zemlje izlazećeg sunca. Mahom sastavljena od gudačkih i klavirskih kompozicija, odlična je, mada žica ponekad zacvili preterano suzomamljivo, ali razumem, takvo nešto je i za očekivati ako je smrt osnovni motiv filma.

Departures je u trci za „oskara“ savladao opake protivnike, među kojima se nalaze i Waltz with Bashir i kanski pobednik The Class. Da li je zaista bolji od njih? Teško je reći, to su tri filma potpuno različite sadržine, ali jedno je sigurno – kvalitet koji ovaj film poseduje prepoznali su festivali širom sveta, od istočnog ruba Azije do Montreala na zapadu. Ko sam ja da se bunim? Dobio sam toplu ljudsku dramu (sa momentima sentimentalnosti), kvalitetnu glumu, vizuelnu poslasticu i osvežavajući dašak Orijenta – u jednom ostvarenju. Možda je moglo trajati kraće, ali ni ovako nije strašno.

Red osmeha, red mraka, red prolaznosti: kao život, zar ne?

9/10

Autor: Darko Jovanov

Okurbito 4