Oh Boy (2012)

Vaša ocena filma:
[Total: 4   Average: 4.5/5]

Dešava li vam se često da ustanete na levu nogu, a kako dan odmiče vi samo upadate iz nevolje u nevolju, iz jedne neugodnosti u drugu, u situacije iz kojih izvlačite deblji kralj, pa se onako posramljeno kao noj ukopavate i mislite „Najbolje bi bilo da sam ostao u krevetu“. Dobro, možda nije najbolje pogođena misao o klasičnoj prezentaciji loše karme, ali svakako je dobra polazišna tačka za ovaj fantastični nemački film. Izbegavanje obaveza, odlaganje problema, laganje bližnjim da bi se došlo do trenutnog zadovoljstva i onda paf…sve dolazi na naplatu. Dolaziš u slepu ulicu, a ispred tebe je zid sa kojim se moraš obračunati. Ne, nema zaobilaženja, a i ne možeš ga oduvati poput slame, papira, drveta, kao što je to činio vuk u poznatoj bajci.

Niko je upravo takav lik. Težio je onoj manje zahtevnoj strani života izbegavajući sve što se izbegavati dalo. U kasnim dvadesetim godinama u dubini duše je svestan da ga ovaj put nigde ne dovodi. U 24. sata koliko se film odvija, mešavinom satire i zbilje postajemo svedoci njegovog poniranja koja je izravna posledica neaktivnosti. Devojka ga napušta, iz potpuno benigne situacije iživcira odgovornu osobu koja je zadužena za vraćanje vozačke dozvole, komšija mu se izjada na svoj život, drugarica koji je nekada zvao Junika Bunika sada je seks bomba, otac mu zaveže finansijsku česmu jer ga je lagao tolike godine, kartu za podzemnu železnicu aparat nije čekirao, pa ga i tu ribaju itd. Niki se sve skupilo kao prljavi veš i to sve odjednom. Bez kinte, bez posla, bez perspektive, okružen je skorojevićima na koje se ne može ugledati. Jedan od takvih je i Matze, nekad perspektivni glumac, koji je radi svoje tvrdoglavosti žrtvovao karijeru čekajući „pravu ulogu“ i sada životari grebajući se za kao epizodista. Likom i karakterom pomalo podseća na Kramera iz Seindfielda, a jedna od duhovitijih scena je upravo sa njim kada zbog smeha usred predstave nasekira vrlo labilnog režisera koji mu spočitava ko da je došao sa brda i da ne zna šta je umetnost. Nikova priča začinjena je i simpatičnom nemogućnošću da popije „jutarnju kafu“.

U nezavisnim i malim filmovima poput ovoga često se koristi crno-bela tehnika. Dok je to u nekim slučajevima potpuno nebitno, ovdje pogađa u srž. Tom tehnikom Berlin izgleda stvarno, a njegove slike kao iz dijapozitiva prikazuju prazninu referirajući se na gubitak samopouzdanja glavnog lika. Berlin je nedokučiv, zlobno nastrojen i spava, kao što je ovih dvadeset i nešto godina prespavao Niko. Odnos grad/lik uporedio bih sa recentnim američkim Frances Ha ili starijim klasikom Vudija Alena „Manhattan“. Mnoge situacije, što karakterno, što generacijski povezuju i dva glavna lika tih priča. Niko, kao i Frances su likovi na životnoj prekretnici, pomalo neodgovorni, detinjasti nesigurni, koji žive u nekim vremenima posle srednje škole izbegavajući odrasti i suočiti se sa životom.

Oh Boy!

Ono što ih razlikuje su klasni miljei, jer Niko pripada bogatom sloju društva, dok Frances potiče iz radničke obitelji i dolazi iz periferije u metropolu. Frances je brbljiva za razliku od ćutljivog Nike, a opet neambicioznost je nešto što ih karakterno spaja. Drugo što je zajedničko u ova dva filma su čitava plejada usputnih faca koji su tu da nadograde, otežaju ili olakšaju njihove situacije. Posebno impresionira scena u kafe baru, gde na prvu imamo osećaj „evo još jednog koji će ga maltretirati“, a stariji gospodin maskiran u belom odijelu je kao pali anđeo. Pričajući jednu nostalgičnu priču, kako je nekad davno živeo u ovom kvartu, režiser je verovatno želeo potencirati da vreme neumitno teče. Sutra ćemo se probuditi stari, onemoćali, izborani i sa dozom prezira prema sebi, jer nismo u datom trenutku bili dovoljno aktivni da opravdamo tu mladost…

Ima i nekih referenci na francuske filmove, posebno na retrogradne frizure ženskih likova. Posebno je primećiva frizura Nikove devojke sa početka filma koja je kao presikana Jean Seberg u Godardovom klasiku „Do posljednjeg daha“. Dobro je spomenuti da je ovo prvi rediteljski rad Jan Ole Gerstera, koji je i napisao scenario, a ako se po jutru dan poznaje ovo bi mogao biti početak jedne lijepe i bogate karijere. Bazirajući se prije svega na glavni lik, napisao je i verodostojno prikazao slojevitost karaktera, a mene kao konzumenta zaintrigirao da osećam priču i navodio me na razmišljanje. Svakako u tome mu je pomogla efektna fotografija prikazujući sivilo modernog čoveka koji obezglavljeno luta, životari bez smisla tražeći sebe. U jednu ruku satirična priča, a s druge strane ozbiljna studija i jezivo otrežnjenje.

Jutarnja kafa će se popiti, ali da li će biti gorkog ukusa  to isključivo zavisi od Nike.

9/10

mysonmyson