Nitram je australijska kombinacija biografskog filma i mračne psihološke drame koju je režirao Džastin Kurcel, dok je za scenario bio zadužen Šon Grent. Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu u julu prošle godine i nakon kratke bioskopske distribucije je stigao na servere australijske striming platforme Stan. Vredno je napomene da je reč o pobedniku takmičarskog programa jubilarnog pedesetog FEST-a.
Film je dobio naziv po nadimku koji ima glavni lik u filmu (Kejleb Lendri Džons), nestabilni momak koji živi sa svojim roditeljima u australijskom predgrađu. Posle prvog kadra nam je jasno da nešto nije u redu sa njime, ali nismo sigurni da li je njegovo ponašanje produkt mentalne bolesti, dosade ili nečega trećeg. Nitramovu svakodnevnicu ispunjavaju izolovanost, frustracija, prepirke sa majkom i korišćenje pirotehničkih sredstava, a sve se menja kada stekne bliskog prijatelja u povučenoj, ekscentričnoj Helen (Esi Dejvis). Međutim, sticajem okolnosti njegova usamljenost će kulminirati u zločin koji je potresao Australiju.
Sam početak filma koji prikazuje arhivski snimak ubice kada je bio dečak predstavlja prvi znak upozorenja koji dečakovi roditelji očigledno ignorišu. Majka (Džudi Dejvis) je čvrsta i stroga, ali popustljiva, dok je otac (Entoni Lapalja) još popustljiviji zbog depresije koja postaje sve gora kako njegova porodica i snovi počinju da se raspadaju pred njim. Činjenica je da su mogli i trebali više pomoći svom sinu, ali to pored njihovih sopstvenih nedostataka nije bilo baš tako lako. Nitram prima invalidsku penziju i na antidepresivima, iako se njegov psihijatar nada da će uskoro prestati da ih koristi.
Majka je sita Nitramovih hirova i kupovina stvari koje hvataju prašinu u šupi, pa Nitram odlučuje da kosi travnjake po komšiluku kako bi zaradio za surf dasku. Tako upoznaje Helen, bogatu naslednicu u velikoj trošnoj kući kojoj se mladić brzo svidi. Ona mu kupuje stvari i konačno se Nitram seli kod nje. Priroda njihovog odnosa ostaje zagonetka – činjenica je da su oboje usamljeni, ali je Nitram sigurno koristio priliku da dobije šta želi i da pritom iritira svoju majku.
Pre gledanja filma sam znao da je reč o ekranizaciji događaja koji su Australiju zavili u crno, ali nisam imao predstavu o čemu se konkretno radi. Ovaj autorski duo je pre jedanaest godina predstavio Snowtown, film slične tematike koji se bavio ubicama iz Snoutauna, dok su pre tri godine snimili True History of the Kelly Gang, vestern o čuvenom odmetniku Nedu Keliju. Kao u slučaju svake ekranizacije brutalnih zločina postavio sam sebi opravdano pitanje da li je zaista potrebno konkretnu priču dramatizovati iz specifične perspektive izvršioca. Na kraju ovog filma sam odgovorio – potrebno je.
Nitram ne eksploatiše tragediju niti prikazuje nasilje koje se desilo u Port Arturu 1996. godine, što je za svaku pohvalu. Umesto krvavih scena dobijamo tekst na crnoj pozadini koji je jednako upečatljiv i potresan. Film je izazvao kontroverze, naročito kod ljudi koji su preživeli zločin i porodica ubijenih i oni svakako imaju pravo da kritikuju postojanje ovog filma. Međutim, za gledaoce koji ne znaju ništa o ovom slučaju Nitram ima svoju svrhu – prikazujući psihološku pozadinu ubice i njegov život mi dobijamo razumljivu predstavu zašto i kako je sve to uradio.
Daleko od toga da ovaj film glorifikuje ubicu, naprotiv. Poenta svake scene je da nam pokaže šta ga je sve moglo zaustaviti godinama ranije, ali i šta ga je sve nateralo ili navelo da počini zločin po kome će biti upamćen. Ukoliko i postoji određena greška u objektivnom pogledu autora ovog filma na ovog čoveka i ove događaje ona se može opravdati umetničkom slobodom zarad višeg cilja. Kao što je neprikazivanje ubistava ispravan izbor, isto tako je i činjenica da mi ne saznajemo ime ubice tokom trajanja filma.
Autori su neverovatno blizu pronalaženja simpatija prema Nitramu u smislu toga da je proizvod svojih ograničenja, svoje porodice i svega onoga što svima njima ide naopako. Međutim, čim se stvori takva pomisao, ona se povlači precizno kalibrisanom i upečatljivom izvedbom glavnog glumca koji se specijalizovao za tumačenje ovakvih likova. Lični događaji u kombinaciji sa načinom o kome se priča o drugoj masovnoj pucnjavi i lakoćom sa kojom se u Australiji u to vreme moglo kupiti oružje dovode do događaja koji je promenio zakone o oružju, iako je sama primena upitna.
Sve u ovom filmu je savršeno prilagođeno tematici i porukama koje autori šalju – počevši od vrsnih karakternih glumaca u sporednim ulogama, preko načina snimanja ručnom kamerom, pa sve do izbora muzičkih deonica koje pojačavaju nelagodu. Autori su izostavili dobar deo Nitramove biografije (što je sasvim u redu), ali i ono što su snimili je puno detalja i situacija koje deluju neverovatno. Kejleb Lendri Džons je sasvim zasluženo proglašenim najboljim glumcem na festivalu u Kanu.
Nitram je osetljiva kombinacija biografskog filma i mračne psihološke drame koja traži od gledalaca da se suoče sa individualnom krizom koja dovela do najmračnijeg momenta u istoriji Australije – odlično odglumljena i duboko zabrinjavajuća studija lika.
moja konačna ocena: 9/10
