Mne Dvadtsat Let/ I Am Twenty (1965)

Vasa ocena filma:

[Total: 0 Average: 0/5]

Josef Staljin bio je beskrupulozan političar koji je najvećom državom sveta vladao 25 godina. U tih 25 godina na jako bešćutan način transformisao je državu iz poljoprivredne u industrijsku bacajući u očaj i glad mnogo ljudi. Kasnije je sve neistomišljenike, ili one koje je njegova svita smatrala takvim, zatvarao u tzv. gulage (logore za prisilni rad), dok je političke protivnike, bivše drugove, streljao stvarajući tako strah i trepet svima onima koji su ga mislili kritikovati. Posle smrti Staljina SSSR je malo otpustio kočnice i pionirskim koracima počeo se otvarati prema svetu. Film se isto tako trznuo iz ralja propagandnih pamfleta i poput ljubičice počeo mirisati na autorski pečat, iako ih je stroga cenzorska komisija još uvek kasapila kao loš hirurg. Međutim, dosta toga je nagoveštavalo bolje i progresivne dane u toj bogatoj kinematografiji.

Upravo zbog toga su pronicljivi režiseri snimali romantične, nostalgične priče o ljudima i njihovoj rutini, koja se naočigled ne dotiče politike i ne komentariše vlast. Filmovi su bili artističkog senzibiliteta, sa pregršt naracije, a takođe su prihvatali nove pravce, posebno koketirajući sa francuskim Novim valom kome su davali svoj prepoznatljivi dašak poetizma. Iako je slavio Lenjina kao oca nacije i u zadnjoj sceni mu podario prigodnu posvetu smenjivanjem straže, Gruzijac Marlen Khutsiev (Marlen Khutsiev) nije izmakao oštroj cenzuri (najviše zbog toga što su glavni likovi, iako odani sistemu i državi, jaki individualisti i otvoreno analiziraju stvari oko sebe), koja mu je bukvalno film od tri sata prepolovila, što nije smetalo žiriju u Veneciji da ga nagradi specijalnom nagradom zajedno sa Bunjuelovim nadrealno crkveno kontraškim remek-delom Simon del Desierto. Sreća je što originalna rediteljska verzija nije uništena nego je, na zadovoljstvo mnogih, i restaurirana, što filmu donosi značajan vetar u leđa jer počiva na magičnoj crno-beloj fotografiji predstavljajući je kao najveći adut filma.

Sergej (Valentin Popov) dolazi sa služenja vojnog roka nazad u Moskvu u onaj isti stan u kojem je živeo sa majkom, sestrom Verom i mlađim bratom. Obnovi prijateljstvo sa starim drugovima iz detinjstva Nikolajem (Nikolay Gubenko) i Slavom (Stanislav Lyubshin) i shvata da stvari nisu iste kao pre dve godine kad ih je napustio. Naime, Slava je već u braku, ima klinca, obaveze spram žene i deteta i više ne može da priušti luksuz izlazaka i provoda. Sa druge strane, Nikolaj ima svoje planove u naučnoj laboratoriji, ali i druge navike koje se oduvek ne podudaraju sa Sergejevim. Sergej se zapošljava u elektrani, firmi svoga oca koji je 1943. poginuo braneći državu, a upisuje i studije elektrotehnike.

Prilikom jedne tramvajske vožnje za oko mu zapadne prekrasna devojka zadubljena u knjigu koju čitav dan prati u njezinoj rutini. Kasnije se veže za nju i shvata da ona nosi repove svoje prošlosti. Uz njegov problem nedostatka očeve figure koja mu čačka po savesti, traženja mesta pod krovovima moskovskih kuća i zgrada, suočavanjem sa odrastanjem i obavezama na putu i strahovima koju donosi budućnost, Sergej mora odrediti prioritete i posložiti ih u dobitnu kombinaciju. Ljubav, pogledi prema životu, vreme i ciljevi moraju se podudarati i biti jedna čvrsta celina, a posmatrati ih odvojeno nije rešenje.

Filmski stvaraoci istočnog bloka imali su genetski urođeno oko za lepotu i kadriranje. U prilog tome govori i početna scena koja prati uniformisanog Sergeja i njegov klopot čizama po kišom opranim moskovskim ulicama dok klizna kamera hvata i zaljubljen par koji se šepuri u toj predivnoj mirnoći. Dubina slike, fotografija, simetrijski poređane stvari i bića, daju nam do znanja da ćemo gledati jedno stilizovano umeće pomno biranih uglova snimanja u kojem će gorda metropola igrati značajnu ulogu. Moskva je nestvarna, fantazijski čista poput sterilizovane prostorije, progresivna, veliko gradilište, bučna i napučena mladosti koja veruje i živi za bolje sutra, gde ima raznih mogućnosti, širine za razvoj i napredovanje.

U jeku Hladnog rata Khutsiev je verovatno imao instrukcije da Zapadu ulepša sliku SSSR-a i stvarno je uspeo u tome. Prvomajska proslava je efektno snimljena sa izraženim karnevalskim šmekom i sa mnogo mladih statista. Međutim, za mene najbolje snimljena scena je ipak jedna intimnija. To je Sergejevo praćenje predmeta žudnje, fascinantno divljenje njezinoj harizmatičnosti koja presijava po prostoru po kome se kreće. Svaki put kada ona uperi pogled prema njemu on ga stidljivo povlači na drugu stranu i tako čitavim putem. Khutsiev nam u toj kapitalnoj sceni i simbolizuje kulturnu osveštenost Sovjeta koji vole da čitaju, imaju širok dijapazon zanimanja, ali predstavlja i tu mladost u večitom sukobljavanju sa preprekama koje ne mogu upravo zbog tog svoga neiskustva shvatiti. Upravo u toj sceni, na kiosku gde se prodaju knjige, lepo nam se smeši Servantesov roman kao značajka tih promena u društvu i večite borbe sa nevidljivim vetrenjačama.

Posebno u prvom delu filma (sastavljen je iz dva dela) naznačena su i godišnja doba upakovana kao lepi dodatak vizualizacije metropole, ali i kao dokaz da vreme nepovratno leti. Razgovori između tri prijatelja se, od prvobitnih površnih fraza, razvijaju u dubokoumne nedorečene misli gde se naznačuje različitost karaktera i pogleda na svet. Khutsiev se nije vodio pravilu potenciranja lica koje vodi dijalog, nego se taj razgovor snima iz daljine, dok kamera obuhvata više toga, što je upravo uticaj Novog vala. Meni je to u nekim scenama smetalo i zbunjivalo me u praćenju fabule. Jedna od sentimetalnijih priča je svakako ona o krompiru koji je tokom nacističke okupacije spasio mnoge od gladi, a njegovo bahato bacanje po podu potresa Sergeja koji mu odaje počast zdravicom i shvata da ljude uglavnom nije briga za tuđe sudbine i probleme.

Vi ste čovek na početku puta reče mu otac njegove izabranice Anje i u jednoj rečenici obuhvati svu mudrost iskusnog čoveka, roditelja koji je na svojoj koži osetio uspone i padove i naučio plivati po nepredvidljvim valovima životne svakodnevnice. Čovek koji još nije raskrstio sam sa sobom nije slobodan čovek.