U sjajnome gradu Glazgovu postoji Trg Blythswood. Izgledom ništa naročit. Može se naslutiti da je nekad bio dom imućnih, ali jedna kuća na trgu ističe se posebnom zanimljivošću, koja s vremenom ne jenjava. Na broju 7 živlela je Madeleine Smith. Njezina priča nadživlela je eleganciju njezina doma i u kući se možda zadržao duh njezin koji osluškuje korake Emila L. Angliera na ulici. Priča o ovoj kući, priča je o dvoje ljudi i njihovoj sudbini.
Narativnom sekvencom i panoramom trga započinje Dejvid Linova (David Lean) Madeleine. Po vlastitom priznanju Lin nije bio zadovoljan konačnim proizvodom i smatrao ga je svojim najgorim delom. Ideju za film našao je u istinitoj priči o Madelein Smit, mladoj ženi iz bogate škotske familije kojoj je 1857. godine bilo suđeno za ubistvo ljubavnika. Heroinu je glumila tadašnja Linova supruga En Tod (Ann Todd). To je bila njihova druga saradnja nakon hvale vredne zabranjene ljubavne priče „The Passionate Friends“.
Zbog njegovog osećaja za ženske likove, često su ga kao i Cukora smatrali režiserom čvrste ruke, ali i čovekom koji se nije libio pokazati svoju žensku stranu duše. Iako je radio grandiozne spektakle koje su muškarci obožavali, ipak se vrlo često prepuštao likovima slabijeg pola i njihovim intelektualnim i ljubavnim preispitivanjima odnosno sudbinama. Takav je slučaj u profilizaciji Madelein. Njoj je po nekim uvreženim tradicionalnim pravilima vreme da se skrasi kod nekoga sličnog imovinskog stanja i da zadovolji potrebe familije. Međutim ona odbija prosce kao po pokretnoj traci (mi naravno znamo zašto) dok otac ne može da shvati kako joj se od kandidata niko ne sviđa. Njemu konačno prekipi i natera je da prihvati udvaranje Viliama Minoka sa kojim se ona računajući na njegovu „klasičnu britansku uglađenost“ dogovori da sačeka sa objavom zaruka, a da to javno ne iznosi. S druge strane šarmantni Francuz je nestrpljiv i počinje vršiti pritisak na Madeleine, da se sastane sa ocem i zatraži ruku, jer mu je više dosadilo da se skriva po nekim mračnim prostorijama i sobama od posluge. Ipak, Madelein ima druge planove, gde dolazi do „sukoba interesa“ i fatalnog završetka, po jednog, i doživotne sumnje za drugog.
Lin se već pre dokazao kao vrsni ekranizator književnih dela i dokazani stilista. I ovde je to na jako visokoj nivou. Atmosfera je noirovska, igra sena i tame na licu predstavljena je kao poezija u noći, a svaki poljubac grešnika popraćen je uzbudljivim taktovima muzike ili kombinacijom prirodnih efakata gromova i kiše. Kao da nam govori da je nešto što je zabranjeno poput „teško ostvarive ljubavi“ primamljivo i uzbudljivo. To se najbolje vidi u isprepletavanju scena slavlja sa tradicionalnim škotskim plesom i dvoje ljubavnika koji iz neposredne blizine skrivački osluškuju veselje, gde ga ona uči korake, a u tom zanosu učenja prepuste se strastima. Madelein i Emil L’Anglie po svemu sudeći nisu dobre osobe, a po nekom prirodnom pravilu isti se pronalaze. Emil koliko god voleo nju više teži probijanju u bogatu elitu, a Madelein koliko god volela njega ipak više teži ne gubljenju očeva poverenja i radije bi pobegla nego gledala njegovo razočarenje u svoju ljubimicu. Tanka je linija između ljubavi i mržnje, a u karaktere likova kao da su usađeni Heatchliff i Catherine iz Orkanskih Visova. Koliko toliko romantizirani prvi deo menja sudska drama, gde se detaljno analiziraju stvari koje su prethodile smrti jednog od aktera. Zanimljiv je i sami završetak u kočiji kada narator pita Madelein „Jesi li ga otrovala?“ , a umesto odgovora dobijemo podmukli poluosmeh koji nas prosto zaledi.
Lin nije promašio ni sa ovim filmom. Sve je tu, atmosfera, stil, fantastična En Tod, ritam filma, pa čak i žanrovski tvist. Prava je šteta što Lin nikada nije snimio punokrvni „noir“ ili neki horor, jer je vladao čitavom tom kombinacijom različitosti koju je kasnije donekle instalirao u svoje grandiozne spektakle. Nisu džaba Spilberg i Skorsese bili veliki obožavatelji njegovih epskih filmova, te su obojica tvrdila kako je on izvršio velik uticaj na njihov rad. 1989. godine njihovim zalaganjem restauriran je Lawrence of Arabia koji je kad je ponovno oživljen dospeo na listu od 10 najbolje snimljenih filmova svih vremena, a ta potvrda je konačno utišala i najglasnije kritičare koji su njegove epopeje nazivali vizuelnim spektaklima bez imalo dubine. Lin im se sada negde zavaljen ispijajući moćni škotski viski ironično podsmehuje.
8/10
