Ma Rainey’s Black Bottom (2020)

Vaša ocena filma:
[Total: 0   Average: 0/5]

Ogast Vilson je bio poštovani dramski pisac koga smatraju pozorišnim pesnikom crne Amerike i poznat je po deset predstava koje se zajedno zovu The Pittsburgh Cycle. Denzel Vošington poseduje prava za filmske ekranizacije ovih predstava i izjavio je da mu je rad na tome prioritet u njegovoj daljoj karijeri. Pre četiri godine je ekranizovao Fences, dok Ma Rainey’s Black Bottom potpisuje kao producent. Ovaj rad je privukao pažnju i zbog toga što je poslednji film u karijeri nedavno preminulog glumca Čedvika Bousmena.

Radnja filma akcentuje istorijsku ličnost Gertrudu Ma Reini, uticajnu bluz pevačicu, dok je film dobio naziv po naslovu jedne od njenih pesama. Smešteni smo u vrelo letnje popodne u Čikagu 1927. godine dok bend muzičara u sobi za probu čeka Ma Reini (Viola Davis) kako bi obavili snimanje u studiju. Među njima se nalazi ambiciozni trubač Levi (Chadwick Boseman) kome se dopada pevačicina pratilja i koji planira da pokrene spostveni bend. Sa druge strane se Ma Reini sukobljava sa menadžerom i producentom zbog kontrole nad njenom muzikom.

Koliko sam uspeo da shvatim Ma Reini je svojevremeno bila prilično poznata, imala je turneje i snimala je ploče, dok nam Vilson predstavlja njegovu ideju šta se moglo desiti tokom jednog od brojnih snimanja u studiju. Iako drugi likovi imaju više dijaloga ili vremena na ekranu, jasno je da je ovo film o njoj jer ona dominira i razgovorima i raspoloženjem nevezano za to da li je prisutna ili ne. Gotovo svi likovi zavise od toga da li će ona doći da peva, ali čak ni njen dolazak ne potvrđuje da će ona zaista i zapevati.

Ma Reini je dovoljno dugo u ovoj igri da joj je jasno da je ona glavna diva, da zaslužuje poštovanje i da sve zavisi od nje, pa se u skladu sa time i ponaša. Ona sprovodi svoja pravila u studiju, svesna da će moć koju poseduje bespovratno preneti menadžeru i producentu koji je, kao i većina ljudi sa kojima sarađuje, omalavažavaju ili iskorišćavaju. Mi ne saznajemo praktično ništa o njenoj prošlosti, ali vidimo bol i bes koji su jasna posledica višedecenijskog pevanja i njene borbe za svoja prava.

Može se reći da je pojam moći glavna tema filma, ko je ima, kako je koristi i kako će oni koji shvate da su nemoćni, kao Levi, uzeti svu moć koju mogu iako taj postupak nema logičnog smisla. Levi je šarmantan trubač, čovek definisan bolom i pravednim ogorčenjem koga su ambicija i razgovori sa kolegama muzičarima doveli do toga da ponovo proživi prethodne traume. Razlika između njega i Ma Reini je što ona poseduje moć, makar privremeno, dok on o tome može samo da sanja.

Bousmen dominira ovim filmom, ne zato što smo svesni da smo ga prerano izgubili, nego zato što pored sada očiglednih zdravstvenih poteškoća koje je imao vidimo koliko je strasti posedovao. U ovom filmu nam je predstavio sve – od veoma dirljivog i upečatljivog monologa, preko koketiranja sa devojkom i smeškanja producentu do eksplozije besa. Iako Vajola Dejvis nekako uvek podigne za jednu lestvicu svoju vrhunsku glumu, ovo je definitivno Bousmenov film.

Ostali muzičari nam otkrivaju pojedine delove sopstvenih priča, ali su pre svega fokusiranu na svoju muziku. Oni razgovaraju, raspravljaju, pomalo se i rugaju jedan drugome, ali posredno postavljaju teme koje je pisac hteo istražiti. Ovo je jednostavna priča o nekim velikim idejama, koja prikazuje moć kao igru, a njeno poricanje kao tragediju. Intenzivni dijalozi doprinose klaustrofobičnoj napetosti, ali nemamo osećaj da gledamo predstavu na filmu.

Ma Rainey’s Black Bottom je odlična ekranizacija drame Ogasta Vilsona koja istražuje teme umetničke kontrole, komercijalne eksploatacije i sistematskog rasizma – simfonija talenta koja odaje priznanje bluzu i koja će, između ostalog, ostati upamćena kao poslednji film Čedvika Bousmena.

moja konačna ocena: 9/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)