Možda ste primetili da smo u nekim ranijim recenzijama, kada su komedije u pitanju, često bili mišljenja da dobre komedije, osim po kojeg dobrog skeča koji se provuče tu i tamo, ne postoje već decenijama i da je generalno stanje katastrofalno kada je filmski humor u pitanju. Međutim, kada je francuska komedija „Les Visiteurs“ (Posetioci) u pitanju, naš stav je potpuno drugačiji i ovaj film je jedan od retkih ostvarenja koje nas tera da se ugrizemo za jezik, kada je pomenuta tema u pitanju. Generalno, francuska kinematografija je jedna od retkih koja u mnogim aspektima može parirati Holivudu, dok je po pitanju humora verovatno i dominantnija, barem što se iz ugla gledanja našeg mentaliteta tiče. Specifičan „šmek“ francuskog filma u mnogim segmentima često se čini kvalitetnijim od holivudskog ili barem vidno drugačijim, iako je po pitanju kvantiteta daleko ispod njega. U svakom slučaju, naučno-fantastična komedija „Les Visiteurs“ je ostvarenje iz kojeg bi američke filmadžije mogle mnogo da nauče.
Film „Les Visiteurs“, u režiji Jean-Marie Poiré-a, predstavlja jednu krajnje zanimljivu kombinaciju, uslovno rečeno naučne-fantastike i komedije. Poirea takođe znamo i po odličnom, žanrovski veoma sličnom, ostvarenju Les Anges gardiens (Anđeli Čuvari), iz 1995. godine, kao i po ostalim nastavcima Les Visiteursa. Priča o posetiocima prati likove grofa od Monmiraja, Godefroj de Papinkura (Jean Reno) i njegovog sluge Žakuile la Fripuilia (Christian Clavier), čije ime je kod nas jednostabno prevedeno kao “Smrda Mudić”. Sam početak filma smešten je u srednjovekovnu Francusku 1123. godine. Godefroj na putu ka svojoj budućoj nevesti, Frenegonde de Puil (Valérie Lemercier), pod uticajem halucinogene droge koju mu je smestila zla veštica, nesrećnim slučajem ubija svog budućeg tasta.
Kako bi ispravio ovu fatalnu grešku, Godefroj se obraća čarobnjaku Eusebiusu kako bi ga ovaj poslao u prošlost, neposredno pred koban događaj ubistva. Međutim, umesto u prošlost, čarobnjak greškom šalje Godefroja i njegovog slugu u daleku budućnost, tačnije 1993. godinu. Junaci filma dospevaju u svet moderne Francuske, koji je zahvaljujući vremenskoj i kulturološkoj razlici od 800 godina za njih potpuno nepoznat. Ujedno ova razlika je i glavni izvor humora u filmu, kao i glavni povod gomile nevolja u koje ovi junaci neprekidno upadaju, u pokušaju da nađu svoj put kući.
Pored veoma pristojne priče, fenomenalnog humora, odličnih scena i prilično pristojnih specijalnih efekata za period početka 90-ih, najjača strana filma „Les Visiteurs“ je verovatno gluma. U prvom planu, prvenstveno bi skrenuli pažnju na Kristiana Klavijea, koji se osim u ulozi sluge takođe našao i u ulozi njegovog dalekog potomka, za nijansu manje zanimljivog Žaka Henri Žakuarda. Klavijeov prikaz “Smrde Mudića” je praktično genijalan i verovatno jedan od najzanimljivijih glumačkih ostvarenja poslednjih decenija, kada je komedija u pitanju. Setite se samo koliko je bila popularno njegova “oket!” replika iz ovoga filma. Sa druge strane, Žan Reno, iako glavni akter ovog ostvarenja, nije zapažen u toj meri kao Klavier, čemu verovatno doprinosi i manja zanimljivost lika. Da ne bude zabune, ovde su u pitanju nijanse kada je kvalitet glume u pitanju i Renou je svakako legla uloga srednjovekovnog viteza, koju je izveo na krajnje zanimljiv način.
Jedini lik koji nam se subjektivno nije svideo u filmu je klošarka Žinete la Klošar (Marie-Anne Chazel), koju bi, da se mi pitamo, verovatno uklonili iz ovog ostvarenja, ali objektivno govoreći ni ovaj lik nije potpuno nepotreban u ovoj priči. Žinet zapravo pomaže da se Smrdin srednjovekovni lik identifikuje u odnosu na kriterijume novog sveta. Odnosno, lik Žinet dočarava način na koji ljudi moderne francuske vide Smrdu.
Putovanje kroz vreme definitivno je jedna od privlačnijih tema naučne-fantastike, a u slučaju ovog filma svakako pun pogodak za dobru priču, koja u kombinaciji sa sjajno uklopljenim humorom čini jedinstveno filmsko ostvarenje i nezaboravan doživljaj za gledaoca. Verujemo da retko ko nije gledao ovaj film i on svakako spada u ostvarenja koja se mogu pogledati više puta. Takođe, ne treba zanemariti ni njegov nešto slabiji nastavak Les visiteurs 2: Les couloirs du temps (1998), ali kada govorimo o filmu Just Visiting (2001), tzv. trećem delu ove franšize, stvari baš i nisu najsjajnije. Naime, „Just Visiting“ je u najvećoj meri zapravo ponavljanje originalnog filma i ponajviše predstavlja prilagođavanje ovog filma američkoj publici, te su mnoge humoristične scene izjalovljene i deluju usiljeno, što je i bilo za očekivati, ali ruku na srce ni ovaj film nije potpuna katastrofa.
Za kraj, spomenućemo još samo da je zvanični treći deo filma Les Visiteurs, sa originalnom glumačkom postavom, najavljen za 2014. godinu, a ukoliko se ovaj projekat zaista obistini, čekaćemo ga sa nestrpljenjem.
9/10
Autor: Nikola Milošev
