Vaša ocena filma:

Politics is like shoes. There’s a left and a right, but eventually you will want to go barefoot.

Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je pre sedam godina stekao slavu zbog neočekivanog uspeha nemog filma The Artist, koji je završio sa nagradom Oskar za najbolji film. Nakon ne baš uspešne ratne drame The Search, novi projekat ovog francuskog filmaša je mešavina komedije i drame, koja kao centar priče ima čuvenog Žan-Luk Godara (Jean-Luc Godard), u vremenu kada je bio u svom drugom braku sa sedamnaestogodišnjim glumicom En Vjazemski (Anne Wiazemsky).

Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, kada je Godar (Louis Garrel) bio na vrhuncu svoje karijere, a u Francuskoj su se odvijala društvena previranja. Dok je država bila na ivici krize, Godar se zaljubljuje u glumicu En (Stacy Martin), sa kojom je snimio film La Chinoise. Par živi u Parizu, a Godar se sve više počinje interesovati za politiku, postaje zagovornik revolucije i pridružuje se studentskim protestima. Godarovi stavovi imaju uticaj na Enine izbore, a zbog njih sve više balansiraju svoje karijere, ali i međusobni odnos…

En Vjazemski je napisala dve knjige o njenom životu sad Godarom između 1966. i 1969. godine, a scenario je baziran na delovima njene autobiografije Un an après. Godar je tada, kao što je i danas, smatran jednim od najboljih francuskih filmaša – svuda je bio cenjen i poštovan, a njegovi filmovi su bili uticajni i inspirativni za mnoge umetnike. Na samom vrhu umetničkog filma, Godar otkriva Maovu doktrinu i svoju umetnost počinje da gradi kroz nju. Mladi lideri revolucije počinju da traže njegovo mišljenje, a Godarovi stavovi kulminiraju u uspostavljanju filmskog kolektiva bez plana i hijerarhije. Na taj način njegova umetnička vizija postaje podređena glasanju zaposlenih.

Iako na prvi pogled ova dešavanja deluju pomalo tmurno, radnja u filmu je ispričana na veseo način, sa dosta muzike, komičnih detalja i takozvanog probijanja četvrtog zida, kada se glumac direktno obraća gledaocu. Iako sam upoznat sa njegovim filmovima, stilom snimanja i ideologiji, o njemu samom nisam znao ništa, osim činjenice da je veliki intelektualac. U ovom filmu on postaje individualac, osoba koja, pored neizbežne doze arogancije ili opsesije kontrolom, na momente deluje kao prijatan i simpatičan čovek. Film ne podstiče da nam se on dopadne i, naravno, pitanje je koliko je istinito njegovo predstavljanje, ali meni je svakako lik Godara bio zanimljiv za gledanje.

Le Redoutable nema nameru ni da ulepšava ni da kudi svog junaka. Jednostavno, Godar je čovek koji živi u svom umu, sa svojim idejama, stavovima i standardima koje menja po sopstvenom nahođenju. Činjenica je da je njegova egocentričnost relativno odbojna, ali je nemoguće očekivati da umetnik koga su obožavali Bitlsi ili Endi Vorhol bude čovek iz naroda. Zanimljivo je što se Godar u svojim filmovima bavio egzistencijalizmom i čitao je marksističku filozofiju, a bio je pripadnik francuske buržoazije sa udobnim stanom u centru Pariza. Takođe, njegova borba za otkazivanje festivala u Kanu zbog protesta se može protumačiti kao potez podrške revoluciji, iako su neki mišljenja da je to, u suštini, radikalni potez kritičara holivudskih konvencija.

Godara izvrsno predstavlja Luis Garel, koji svojom pojavom potištenog, ali brbljivog čoveka, svom liku pruža finu, suptilnu dozu komedije. Njegov performans je izvanredan u svakom smislu, a naročito jer je skroz skinuo Godarovo šuškanje tokom pričanja. Posebno su scene kada se Godar direktno obraća publici ili kada on i En razgovaraju o rediteljima koji vole kada su im glumci goli bez pravog razloga, dok su njih dvoje goli bez pravog razloga. Veoma potcenjena Stejsi Martin odlično tumači devojku koja od supruge i muze polako postaje običan posmatrač.

Azanavisijus je svoj scenario podelio na poglavlja, koja čine da film deluje duži nego što u suštini jeste. Očigledno je da mu je izbor bio da ovo bude komedija umesto klasičnog biopika i Le Redoutable jeste prijatan za gledanje, ali nema pravo pogonsko gorivo, osim nekoliko komičnih sekvenci. Kao režiser je odradio i više nego odličan posao, ali sam mišljenja da je scenario pomalo podbacio. Dopao mi se vizuelni stil poput Vudija Alena i izbor muzike, ali nekako deluje kao da je falilo prave scenarističke inspiracije ili materijala za ovaj projekat.

Le Redoutable je simpatična i fino stilizovana mešavina melanholične romanse i satire, namenjena ljubiteljima francuske kinematografije, kojima ne smeta što se ništa konkretno ne dešava u njemu i što proslavljenog sineastu ne predstavlja u baš najboljem svetlu.