La vie d’Adèle/ Blue is the Warmest Color (2013)

Vaša ocena filma:
[Total: 16   Average: 4.1/5]

Konzumenta koji film posmatra samo kao neku usputnu zabavu gotovo je nemoguće naterati da odvoji tri sata života da pogleda i neki holivudski mega-spektakl Majkla Beja, gde sve pršti od eksplozija i kompjuterskih efekata. Još kad mu kažete da imate jednu prekrasnu dramu o ljubavi između dve devojke i da ona traje isto toliko vremena, pogledaće vas sa podozrenjem i misliti: „Šta pobogu nije u redu sa tobom!“. Za sve takve imam jedan skriveni adut, koji će ih ipak naterati da barem razmisle o gledanju filma. Naravno to je vruć kesten u vidu poprilično duge, eksplicitine i središnje scene seksa između bolno zanosnih Adèle Exarchopoulos i Léa Seydoux.

Svaki provokativni film, pa i ovaj, je dobio popriličnu dozu publiciteta, što seksom, što nasiljem, ali bi stvarno bilo bezobrazno govoriti da mu je to jedini „faktor“ vredan spominjanja. Ipak film nije džaba osvojio Zlatnu palmu i nagradu kritičara FIPRESCI u Kanu, dok su dve glavne glumice, postale prve osobe u istoriji festivala koje su podelile nagradu za glumu. Dobro, tu je bilo i nekih drugih stvari koji se nisu odnosile na film i koje su ga mimo same fabule dovele do reputacije kontroverznog. Režiser Abdellatif Kechiche je optuživan za torturu na snimanju i kršenje radničkih prava, što su i priznale same glumice, a autorka stripa “Plava je najtoplija boja”, se javno ogradila od filma smatrajući ga pornografskim. No, vratimo se mi na sami taj prikaz fatalnosti odnosa Adel i Eme. Vratimo se u film koji me je izbio iz cipela, koji je toliko slojevit, bogat, da bi mogao o njemu raspravljati u nedogled.

Adel (pravda na arapskom) je srednjoškolka iz jedne prosečne francuske familije. Po svemu je obična devojka sa klasičnim tinejdžerskim problemima. Zbog svog lepo izgleda upada u oko popularnom momku, generacijski nešto starijim od nje. Tu nema sad neke dubine u odnosu, oni se fizički privlače, a njoj jednostavno godi to njegovo obletavanje. Međutim, tokom dolaska na „Rendezvous“ primeti neobičnu devojku kraće plave kose. Pogled im se susretne na sekund i kao struja rastrese nejako mlado Adelino telo. Od tog trenutka ona je zbunjena i u fazi poricanja, nemoći, da objasni šta joj se desilo. Ta slika je proganja, ali i privlači, tako da počinje da eksperimentiše. Desi se poljubac sa prijateljicom, prekida sa momkom i konačno u jednom gej baru upozna tu svoju devojku sa plavom kosom. Abdelatif Kečiče nam je podario dva jako pismena, maestralno profilisana glavna lika sa kojima ću se pozabaviti u sledećim crticama ovog teksta.

Adel je romantična duša, jednostavna devojka velikog srca koja iskreno, kao prava domaćica, želi ugoditi svima. Spada u onaj pasivni tip, koji će radije prećutati problem i bez ikakve skrivene filozofije naučiti živeti sa tim. Ona se zadovoljava mrvicama pažnje, nije ambiciozna, nije nametljiva, ne zna glumiti, ne zna se pretvarati, ne voli se izlagati osim ako je neko natera na to i pomalo je mazohistički nastrojena. Ona ima urođeni strah, stid, odgovornost, odsutnost u neki svoj svet bajki. Njen život je zatvorena kutija, jer ljubav je za nju ideal, večnost, kataklizmično stanje, iako je po svim drugim aspektima realista.

Blue-is-the-Warmest-Color

Ema je, sa druge strane, nametljiva, agresivna, nadmoćna i slobodna. Vrlo je ambiciozna devojka, harizmatična i samo joj je nebo granica. Ima širok krug poznanika sa kojima filozofira o umetnosti (sama je slikarka), sa kojima održava kontakte, jer kontakti u toj nesigurnoj branši su jedina odskočna daska do daljeg probitka. Ona je kao i Adel vatrena, ali na drugačiji način i u toj seksualnoj korelaciji se savršeno nadopunjavaju. Ona se voli pokazivati, ona je direktna, jako je vešta i u komunikaciji odnosno prikrivanju tajni, ali nije sposobna u čitanju unutrašnjih nemira svoje partnerke koja vapi za pažnjom. Njihove familije su taođe totalni oponenti. Emina je slobodarskih liberalnih načela, intelektualna, ali hladna iznutra, dok je Adelina skromna, odgovorna, tradicionalna, toplija i sklonija mirnijem načinu života. Dakle, iz svega navedenog je jasno da njih drži strast, ali da li je strast na duge staze mač sa dve oštrice ili će, kad se jednom prelije čaša, definitivno puknuti i veza koja u jednu ruku i guši i daje preko potrebni kiseonik.

Sam film je jedna magična kutija stilskih figura koja kao vatromet eskalira u različitim segmentima filma. Početna scena kada Adel žuri na bus je primer sjajnog pogleda iz perspektive gde put (prekrasna fotografska dubina) predstavlja verovatno liniju života u koji uvek nespremno hrlimo, jer smo mladi i jer želimo da otkrivamo i imamo pravo na to. Lepa je i posveta nemom nemačkom ekspresionističkom remek-delu „Pandorina kutija“, koji krajičkom oka možemo zapaziti na jednoj zabavi, a simboliku te kutije možemo logički povezati sa filmom (kutija koju jednostavno radi te urođene ljudske znatiženje otvaramo kako bi pustili da izlete razne nevolje, a da ostane nada). Lajtmotiv frizura obe junakinje koje se u određenim periodima filma menjaju, gde nam režiser govori da se frizura može menjati, ali narav i ono kako se predstavljaš ostaje isto. Zanimljiva je i kamera iz ruke koja samo što ne progovara i razna mnoga mesta koja se periodično ponavljaju, a znače mnogo tim likovima.

„La vie d’Adèle“ je vrhunski proizvod filmske magije, koji analitički duboko secira jedan odnos koji je igrom slučaja i radi te neke doze kontroverzi homoseksualni, a isto tako bi funkcionirao da su glavni likovi u toj priči strejt. Uveren sam da će mnoge scene seksa razdvojene nevidljivom granicom pornografije šokirati, ali one su stvarno efektno snimljene i po mom sudu opravdano ostavljene u filmu. Čemu lažno moralisanje? Kao da nam nije dovoljno servirano u pravom životu.

10/10

BlueWarmestColour_2741575b