Španski režiser Pedro Almodovar (Pedro Almodovar) je poznat po svojim filmovima koji nisu tradicionalni i konvencionalni. Glavnu temu obrađuje maksimalno, bez ikakvih tabua i šminkanja, mnogo više i hrabrije od većine režisera. Ovaj projekat je mešavina više žanrova, i pored njegovog tradicionalnog žanra drame, poseduje elemente trilera, romanse, ali i bodi-horora, sa čim se još nije susretao u svojim radovima.
Glavni junak filma je Robert Ledgard, poznati i priznati plastični hirurg koji pokušava da stvori sintetičku kožu koja bi se koristila prilikom operacija. Njegova otkrića nisu u potpunosti nastala kako zakoni nalažu, jer je prilikom testiranja koristio ljudskog zamorca, prelepu ženu po imenu Vera. Ona je zatvorena u njegovoj kući, služi je Robertova majka Marilia, nikad ne napušta sobu i nosi na sebi prilično usku tkaninu koja joj prekriva celo telo. Kako radnja odmiče tako počinje putovanje kroz vreme u vidu flešbekova, koje prikazuje živote glavnih junaka u potpuno novom, neočekivanom i uznemirujućem svetlu.
Ovaj film se definitvno ne može objasniti u nekoliko rečenica i nemoguće je preneti utiske na tekst, već se film mora pogledati i doživeti kako bi se shvatila njegova komlepksnost i lepota. Kao i uvećini Almodovarovih radova i ovde se susrećemo sa nečim uvrnutim i nesvakidašnjim, ali je pojam „uvrnuto“ u ovom slučaju pomerilo granice. Sam rasplet zvuči jezivo i tema kojom se bavi je prilično neprijatna, u svakom smislu.
Scenario je lepo i kompleksno odrađen. Primetan je tipični pečat reditelja, a to je da, kako radnja odmiče, likovi bivaju složeniji i kompleksniji i da je sam zaplet neočekivan. Narativ radnje, u vidu flešbekova, odlično drži pažnju i nema praznog hoda. Kako se scene odvijaju tako se prikazuje deo po deo informacija, ne previše, nego sasvim dovoljno da se gledalac zainteresuje šta će se sledeće desiti.
Ceo projekat fizuelno izgleda lepo. Režija i fotografija su odlični i film poseduje veći broj prilično oštrih kadrova koji nisu previše živopisni, ali su lepi za oko. Nema scena eksplicitnog nasilja, već je sve prikazano prilično suptilno i normlano, iako su same scene sve samo ne normalne i svakodnevne.
Gluma je maestralna. Antonio Banderas (Antonio Banderas) pruža vrhunski performans glumeći poremećenog, opsednutog lekara. Harizmatičan je, privlačan i gospodari ekranom, iako je na momente poprilično jeziv i stvara osećaj nelagodnosti. Podršku mu pruža sjajna Elena Anaja (Elena Anaya) u prilično zahtevnoj ulozi, koja bi definitivno bila uništena da je poverena manje kvalitetnijoj glumici. Njena suptilnost i lepe crte lica i tela predstavljaju pokretačku snagu projekta i njena uloga je sve bolja i bolja kako radnja odmiče. Spomenuću i Žana Korneta (Jan Cornet) u ulozi nesrećnog Visentea.
Kao što sam već spomenuo, ovaj film mora biti pogledan, jer nijedan tekst o njemu ne može da opiše osećaj koji stvara nakon gledanja, a koji se razlikuje od osobe do osobe. Ljudska drama sa elementima bodi-horora kojoj bi i sam Kronenberg, majstor tog žanra, pozavideo.
10/10
