La Môme/ La Vie En Rose (2007)

Vaša ocena filma:
[Total: 2   Average: 4.5/5]

Edit Pjaf je bila čuvena francuska šansonjerka koja je preminula u 48. godini posle veoma burnog života. Osvojila je publiku i kritiku svojim snažnim glasom i naglašenim izgovorom slova R i bila je prepoznatljiva po svojim jednostavim nastupima, uvek u crnoj haljinici. Svoj kratki život, ispunjen iskušenjima, porocima, dramom i tragedijama je posvetila pevanju. La Vie en Rose je biografski film o njenom životu koji potpisuje režiser i ko-scenarista Olivier Dahan.

Edit je rođena 1915. godine i kao devojčica je živela sa majkom alkoholičarkom uličnom pevačicom, ocem cirkuskim akrobatom i bakom koja je vodila bordel, a četiri godine je bila privremeno slepa. Kada je imala devetnaest godina otkrio ju je vlasnik kluba, vežbala je sa muzičarem koji ju je ubacio u koncertne dvorane, a zatim je ubrzo postala poznata. Posedovala je veliki glas za tako sitnu ženu, u početku je pevala mehanički, ali je bila podučena da poboljša dikciju i izrazi značenje svojih reči. Uspehe na muzičkom planu su pratili alkohol i bol u srcu, razbolela se, postala je zavisna od morfijuma i sve je vodilo ka njenoj preranoj smrti…

Život ove pevačice je fascinantan materijal za film, ispunjen tugom, haotičan i zbrkan, pa je autor rešio da film o njoj ne bude tipičan biografski rad sa hronološkim pripovedanjem. Narativna struktura je takva da se priča kreće napred-nazad kroz pevačicin život, sa dosta scena flešbekova, a radost i tragedija se naizmenično smenjuju – od detinjstva do bolesti, od sreće do slomljenog srca, od aplauza na velikim scenama do usamljenosti i očaja. Ovakvim pripovedanjem vidimo kako glumica proživljava svoje najsrećnije dane, ali ne zaboravljamo kako će ti dani vrlo brzo proći.

Edit je ostavljala utisak žene koja ume da voli i sve njene ljubavi su bile iskrene, ali ispostaviće se da su i osuđene na propast. Uprkos svemu tome nikada nije izgubila veru, svoju spremnost da pruži bezuslovnu ljubav i da živi život punim plućima. Sama je navela da su joj najbolji momenti u životu kada se podigne zavesa pre početka nastupa i ona nije pevala zbog publike ili slave nego zbog samog pevanja i muzike.

Tokom gledanja nisam imao problem sa narativnom strukturom nego sa biografskim materijalom (ne)prikazanim u filmu, kao i sa pojedinim režiserovim rešenjima. Recimo, njena čuvena pesma La Vie En Rose se (čini mi se) nijednom nije čula, Editina aktivnost vezana za Drugi svetski rat je totalno preskočena, a činjenica da je kao mlada izgubila dete se otkriva pred kraj raspleta čisto da bi se intenzivirala njena tragedija. Sama završnica u kojoj Edit peva pesmu Non, je ne regrette rien dok kamera akcentuje njeno lice je ispresecana retrospektivnim dešavanjima i samim tim se izgubila emotivna jačina scene.

Film poseduje puno veličanstvenih emotivnih pesama, lepu kinematografiju, kvalitetan dizajn seta i Oskarom nagrađenu ekipu zaduženu za šminku, ali ubedljivo najjači element filma La Vie En Rose je gluma Marion Cotillard za koju jednostavno ne postoji dovoljno reči hvale. Mnogi je sa pravom smatraju najboljom ženskom izvedbom u istoriji filma. Merion predstavlja pevačicu od tinejdžerskog doba do smrti i ubedljiva je u svim godinama i u svakom raspoloženju, a poseduje i priličnu fizičku sličnost sa pevačicom. Merion je postala tek druga glumica nagrađena Oskarom za ulogu u kojoj njen lik ne priča engleski.

La Vie En Rose je biografski rad o čuvenoj francuskoj šansonjerki Edit Pjaf i film u kome smo svedoci veoma retke i lepe stvari – da umetnica ogoli svoje srce i dušu pred kamerama u jednoj od najboljih glumačkih izvedbi svih vremena.

moja konačna ocena: 8/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)