La Grande Bellezza (2013)

Vaša ocena filma:
[Total: 28   Average: 4.1/5]

Život je otvoreno more. U jednom trenutku izgledate tako nadmoćni, a u drugom ste bezvoljni, ranjivi, smrtni. Kada se osećaš živim stvaraš, dobijaš ideje i razvijaš kreativnost i kada se to troje spoji dobije se umetnost, slobodna poput zvezde u svemiru. Umetnost se ne mora shvatiti, ona se doživljava. Tako je i sa filmovima Paola Sorrentina (Paolo Sorrentino). Njegov poslednji La Grande Bellezza maestralno je parče filmske avanture, cirkuške zaigranosti, šarolikog kontrasta, filozofije duhovnog i svetovnog. U jednu ruku pravi primer italijanske kinematografije, one zlatne počivane na leđima velikih sineasta poput Felinija, Viskontija ili Antonionija. Tu „slobodu“ je struka i prepoznala nagradivši ga u Berlinu na dodeli „evropskih oskara“ sa četiri nagrade – za režiju, montažu, najboljeg glumca i za onu najvažniju, kategoriju najboljeg filma. Da li zaslužuje sve te nagrade? Nisam kompetentan i moja reč nema neku naročitu težinu, ali iz svega gore navedenog mnogo me se dojmio i dovoljno sam bezobrazan da nešto i napišem o tom zaista specifičnom filmu.

Sa Sorentinom sam se već družio u njegovom Le Conseguenze dell’amore i znao sam kakav film me čeka. Ne, nisam se prevario. Bio sam strpljiv, koncentrisan u prvih 15, 20 minuta i onda sam neznajući podlegao čarolijama u kojima nas Sorentini sa magičnim štapom diže na razinu u kojoj se dešavanja na ekranu apsorbiraju u čistu umetnost. Le Grande Bellezza je upravo takav raskošan, fantastičnih uglova snimanja, muzike koja vodi scenu poput intermeca i obratno, grešan i sklon iskupljenju, sa svim ukusima i čulima koje možemo da direktujemo. Centralna figura je 65-godišnji Jep Gambardelli, pisac knjige koja mu je otvorila Rimska vrata raja, zabranjenog voća i bezgraničnog hedonoističkog uživanja unutar „džet seta“. U stanu na idealnom položaju (s jedne strane ga krasi koloseum, s druge dom časnih sestara) ima uvid i u svetovni i u duhovni svetonazor tako da dobro balansira između te dve oprečne struje. Radi kao novinar za jedan cenjeni magazin, pišući članke iz kulture, a ponoći organizira zabave za svoje šaroliko društvo.

Povezanost glavnog lika sa gradom u kojem obitava je nešto na čemu Sorentino plete priču. Jedinstven je taj prikaz gradova u kojima se odvija radnja i kroz vreme (promljenjivo ili sunčano) nam objašnjava i psihofizičko stanje našeg junaka. Recimo, u Le conseguenze dell’amore Ženeva je stalno pod kišom, tmurna, melanholična, sivkaste fotografije, dok je Rim vedar, šaren, pristupačan, sa prekrasnim scenama pored reke Tibar. Moderan grad koji otvara srce za sve, ali takođe Rim je i fasada dekadencije društva, poniranja, gubljenja stvarnosti. Iznutra mračan, ružan, prazan, ali zavodljivo lep.

img1024-700_dettaglio2_La-grande-bellezza-Sorrentino

Zato je i fascinantna početna scena gde japanski turista usled fotografisanja „te rimske lepote“ valjda opčinjen njome doživi infarkt i umre na licu mesta. Nakon toga priča sa seli na privatni parti našega Jepa Gambardellija, spotovsku 10-minutnu analizu raznih profila ljudi, spodoba, intelektualaca, lepih i manje lepih ljudi, propalih i uspešnih, zaboravljenih i ustoličenih kraljeva, striptizeta i usputnih putnika. U toj Berluskonijevoj satiri, sodomi i gomori upoznajemo sliku i priliku našeg junaka prosede zalizane kose, koji se u skupom odelu nezainteresovano njiše sa taktovima muzike, očijuka i ljubaka sa djevojkama, gucka pićence, dok se u pozadini razglaba o Prustu i Dostojevskom, a sa druge strane striptizete rasipaju svoj seksipil po naboranim licima napaljenih staraca.

Ipak našega Jepa takav način života umara. Posebno ga pogodi smrt jedine osobe koju je volio i sa kojom je otišao taj osećaj ispunjenosti. On kroz razgovore sa ostalim poznanicima istražuje duboke kutke svoje ličnosti i preispituje se da li je takav način života proizveo parazita u vlastitom telu, đavola kojeg treba odstaniti da bi mogao uživati u jednostavnim stvarima kao obični puk od kojeg se odavno udaljio. Film se pored nostalgije (sjajne scene kada Jep leži na krevetu, a plafon zamišlja kao more, koje ga mentalno smiruje i vraća u neopterećujuću prošlost), dotiče žrtvovanja, odbacivanja, stalno plivajući između konzumerizma aristokratskog života i onoga posve oprečnog dosadnog spokoja kojim živi većina.

Toni Servilo (Toni Servillo) kućni Sorentinov glumac je opet na nivou zadatka, onako mizantropski raspoložen i dijaloški nadmoćan da svakoga raskrinka, začepi i pošalje na mesto. Da li je svest o prolaznosti vremena, zatvaranju ciklusa između rođenja i smrti i povratak korenima, dovoljan razlog da se Jep ponovo lati pera i napiše knjigu ? Rekao bih da nam Sorrentino nekako kroz maglu govori da je ona već napisana.

10/10

SET DEL FILM "LA GRANDE BELLEZZA" DI PAOLO SORRENTINO. NELLA FOTO TONI SERVILLO. FOTO DI GIANNI FIORITO