La Bête Humaine (1938)

Vaša ocena filma:
[Total: 2   Average: 4/5]

Žan Gabin (Jean Gabin), možda najveća francuska glumačka zvezda, žarko je želeo snimiti film čija će se radnja pre svega dešavati u kabini lokomotive. U kokpit bolida užurbano je, kao roda koja poklone donosi, sleteo zanesenjak Žan Renoa (Jean Renoir), pre toga pošteno kritički opran zbog levičarski nastojenog političkog manifesta u filmu La Marseillaise (1938). Sin proslavljenog slikara Piera Auguste Renoara (Renoir), imao je od koga da pokupi talenat dočaravanja gipkog duha bogate ljudske baštine i povezao slikarski i filmski svet na jedan hedonistički način, čije je poruke dostavljao kroz elegantnu formu modernizma, čiji je nagovestitelj upravo bio on.

Dok nam je otac Renoa prezentovao lepotu nagog tela i davao nam zabranjeno voće na tanjiru, sin je to radio sa ogoljavanjem unutrašnjih poriva ljudske psihe, često se poigravajući razumom koji joj nije dostojan protivnik. U toj frci i strci scenario, prema istoimenoj knjizi Emila Zole, nastajao je u hodu, a sam Renoa je nakon 25 godina ponovo isčitavao i prilagođavao dijaloge iz knjige filmskom tumačenju. Zolinom realizmu u knjizi dodavao je impresiju kadra koji je uvek nešto nagoveštavao, romantičnu notu, noirovski ambijent, pa čak bih se usudio reći i nadrealističke i ekspresionističke komponente, koje je verovatno pokupio fascinirajući se Erikom Von Stronhajmom, a možda je i negde po francuskim mondenskim mestima nabasao na Bunjuela koji mu je udelio par saveta.

Godinu dana prije nastanka La Bete Humaine dvojac Gabin/Renoa snimio je Veliku Iluziju, tada nepriznato remek-delo koje je transparentno veličalo poruku mira i jasno govorilo o zlu koje, poput zločudnog tumora, raste u centru Evrope. Takva iskrena i vrlo čitljiva poruka je izazvala negativne reakcije nacističke Nemačke, koja je mastera filma pod svaku cenu želela uništiti. La Bete Humaine ili Čovek Zver predstavlja prvi značajniji Renoarov uspeh, iako je do tada već imao respektabilnu zbirku vrhunskih filmova.

La bête humaine 2

Glavnog lika Žaka Lantiera (Gabin) upoznajemo kao pristojnog čoveka posvećenog poslu koji očito voli da radi. Svojoj lokomotivi odmilja tepa ženskim imenom Lisa, a taj dragi stroj mu verovatno pomaže da potkopava svoje nasilničke porive, koji su možda posledica nesrećnog detinjstva, nasledne podložnosti alkoholu ili možda represivne seksualne devijantnosti koja se rađa prema osobama sa kojima je u intimnom odnosu. Žak zna da ima problem i samim time sebe ne može da gleda kroz ogledalo, a da se oseća ponositim, ali ne može da se odupre zaljubljivanjem u Severin (Simone Simon). Ona je koketna supruga zamenika šefa železničke stanice Ruboa, koji je očito nedorastao da se nosi sa njenom fatalnošću.

Usled jednog od mnogih ljubomornih ispada, Rubo pravi sačekušu iskusnom kurvišu i bogatašu Grandmorinu, ubije ga i opljačka u vagonu pred očima vlastite supruge koja je i saučesnik u zločinu. Međutim, svedok tog ubistva je i Žak, ali kupljen samo jednim pogledom ranjene srne Severine odluči da prećuti zločin. Upada u vrtlog strasti gde su ulozi visoko postavljeni, a sam Žak se koleba između zločina i savesti, od teskobe jedva hvatajući dašak vazduha, svestan da je zaglibio u živi pesak, gde povratka više nema.

Kao što sam rekao, Žan Renoa je začetnik modernizma, ali i svojom poetikom u kadrovima udario je temelje italijanskom neorealizmu. Zanimljivo je napomenuti da je jedan od njegovih šegrta bio upravo Lukino Viskonti, koji je deset godina kasnije napravio jedno od kapitalnih dela neorealizma La Terra Trema sa naturščićima, pravim ribarima, koji su se izuzetno dobro uklopili u tu socijalnu sliku i u tu poetsku stilsku formaciju koju je preuzeo upravo od Renoara. Takođe, i sladunjavi romantik Marsel Karne može da zahvali njegovoj stilskoj širini na koju je nakalemio svoju melodramatičnost da izgleda kao pev slavuja, kao začin bajkovitosti sa kojom se uspešno borio protiv nacističke okupacije. Renoa je zaista primenjivao mnogo toga iz slikarstva.

La bête humaine 3

Prva scena, kada lokomotiva pobedonosno maršira na stanici u Avru, ukrašena zvukovima kompozicije Josefa Kosme, je nešto predivno za gledati. Lepa oda radnicima na jedan poludokumentaristični način, otrgan od pogane realnosti, kojom će se kasnije baviti u filmu. Način snimanja takvih scena preuzimali su novovalovci, a kasnije i čuvena Češka škola filma na čelu sa Menzelom. Žan Renoa je nešto pre Velesa proslavio dubinu kadra, simetričnost slike prikazanu kroz livade i drveća, perspektivu kadra najčešće kroz šine (ima jedna scena kada Gabinov lik izgubljeno korača po pruzi, a svetlo iz daljine nadolazi).

Zanimljiv je i njegov nagoveštaj radnje koji prvo centrira, dijaloški oblikuje, pa onda realizuje (scena između lika sa psom, žene i Ruboa) ili, recimo, scena na reci gde prvo vidimo most u krupnom kadru, pa tek onda ispod čamac i devojku. Scena ubistva u vagonu je mudro napravljena spuštanjem roletni, zbog produkcijskog kodeksa koji je zabranjivao slobodnjački prikaz seksa i nasilja, i podseća na sofisticirani način izbegavanja cenzure, koji je najčešće koristio majstor komedije Ernst Lubič.

Niko nije veštiji kao Renoa kada nas prevari sa tim prvim dojmom prema liku, koji je izrazito pozitivan, a tek onda nas šokira njegovim porivima, kontradikcijom sa postavljenom slikom u javnosti i strahovima koji ga razdiru. Na kraju krajeva nije nam prikazao ništa novo što nismo znali da postoji, ali svakako šokira činjenica da takvi zamozatajni, pristojni ljudi vešto prikrivaju svoj problem, koji eskalira u sekundi.

10/10 La bête humaine 4