Francuski sineasta Christophe Gans (Christophe Gans) prihvatio je izazov da uradi najnoviju filmsku ekranizaciju popularnog bajkovitog štiva Lepotica i Zver. Ono što je zanimljivo jeste podatak da je Gans uz pomoć saradnice (Sandra Vo-Anh) adaptirao najraniju verziju priče, napisane još davne 1740. godine. Sinopsis je prilično poznat, pa samo ukratko da podsetim u kroki-formi.
Imućni trgovac nakon pomorske nesreće ostaje bez broda, a time i bez izvora prihoda. Prinuđen je da se skloni na selo sa šestoro dece (trojica sinova i tri kćeri). Kada nabasa u zamak u kojoj živi usamljena Zver, vođen pohlepom dovodi u opasnost čitavu svoju porodicu. Po povratku kući saopštava deci da će biti prinuđen da žrtvuje život u zamenu za njihovu bezbednost. No, obećanje koje je dao Zveri, pada u vodu kada najmlađa Belle pobegne u raskošni dvorac, spremna da preuzme na sebe sav rizik zbog nepromišljenog postupka svog voljenog oca.
Uvek kada se rade ekranizacije poznatih bajki, iz objektivnih razloga izostaje taj faktor iznenađenja. Konture priče nisu nepoznanica, ali ono što izaziva znatiželju jeste način na koji će filmadžije da obogate sadržaj raznim finesama, detaljima, pa i slobodnijim portretisanjem pojedinih likova. Upravo je to imao na umu Christophe Gans jer je dao sebi umetničku slobodu i kreirao vizuelno bogatu interpretaciju bajke na potpuno moderan način, kroz koji provlači univerzalne poruke. Pre svega da prava ljubav ima tu moć i da može da nadvlada sve prepreke i prevaziđe sve razlike (izgled, poreklo, socijalni status, ustaljene navike i predrasude itd).
Ako tome dodamo maštovito postavljenu scenografiju zahvaljujući izuzetnom tehničko-tehnološkom potencijalu koji obezbeđuje Studio Babelsberg i ukusno dizajnirane kostime i maske, lako je primetiti da celokupna produkcija odiše prepoznatljivim šmekom, tako svojstvenom za evropsku kinematografiju. Naravno da se iz svega nameće zaključak kako je novac iz budžeta (iznosio zavidnih €33,000,000) jako pametno i racionalno utrošen.
Mala zamerka na račun neubedljive animacije jer su kompjuterski efekti mogli bolje da budu odrađeni, te stoga malobrojne akcione sekvence definitivno nisu adut filma. Zato je gluma na potrebnom nivou, jer tandem Vensan Kasel (Vincent Cassel) & Lea Sejdu (Léa Seydoux), uglavnom uspešno izvršava postavljene zadatke. Nije teško naslutiti kako je kasting čist pogodak jer njih dvoje, s urođenom harizmom, sa lakoćom uspevaju da iznesu kostimirane likove. Blago dozirana hemija očekivano dostiže vrhunac u završnom delu, uz žal što je sve ostalo striktno u okvirima čednosti (očito je stalno bilo u podsvesti celokupnoj filmskoj ekipi kako će ovo da gledaju i deca).
Vredan pomena je i veteran André Dussollier (AndréDussollier), u ulozi nesrećnog oca, jer je posao odradio manirom pravog rutinera, kome je gluma odavno ušla u krv i postala sastavni deo njegovog bića. Španska filmska uzdanica, Eduardo Noriega (Eduardo Noriega) preterano je napadan kao gramzivi razbojnik Perdukas, što čini njegov lik jednodimenzionalnim (čitaj: ne baš zanimljivim).
U globalu smatram kako je ova najnovija adaptacija položila ispit. Deklariše se kao filmski projekat namenjen svim generacijskim profilima publike, sa namerom da zadovolji (pomiri) različite ukuse. U vezi s gore navedenim, mogu da ga preporučim, jer je zabavan na jedan neodoljivo romantičan način, lako se prati, a uz sve to ima i lepo sročenu pouku.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
