Johnny Got His Gun (1971)

Vaša ocena filma:
[Total: 5   Average: 4.8/5]

S vremena na vreme, kada mi je novih ostvarenja preko glave, a posebno kada u svim tim novim ostvarenjima ne mogu naći ništa posebno, drugačije, originalno ili nesvakidašnje, napravim izlet ka decenijama staroj kinematografiji. Možda se mnogi neće složiti, ali tada su filmovi bili prava umetnost i stvorena su neka neprolazna dela koja povremeno treba pogledati i prisetiti se da je i film nekada bio umetnost. Danas je to većinom snimanje isključivo radi novca, slave, popularnosti. Ubacite malo efekata, neku dobru žensku ili tipa, popularne muzike i idemo zaraditi neki dinar. Sve se manje snimaju filmovi kako bi se iskazala neka ideja, ukazalo na neki problem i slično. Naravno, ima i takvih filmova, ali među popularnim filmovima preretko i sve manje.

Tako sam odgledao film iz 1971. godine, po imenu Johnny Got His Gun koji je režirao i scenario napisao Dalton Trambo (Dalton Trumbo), a predstavlja filmsku adaptaciju novele koju je napisao 1938. godine. U oba slučaja napravio je pun pogodak jer su i novela i film ocenjeni izuzetno dobro kako od publike tako i kritike. Inače, Trambo je svim filmofilima poznat po svom bogatom radu kao scenarista i potpisuje hitove kao što su Spartacus, Papillon, Always itd.

Krenuću sa stihovima lično jedne od najdražih pesama grupe Metalika, koja je i napisana prema gore pomenutoj noveli: Darkness imprisoning me, All that I see, Absolute horror, I cannot live, I cannot die, Trapped in myself, Body my holding cell.

Dakle, Prvi Svetski rat je u jeku i mladi dobrovoljac, amerikanac Džo Bonham (Timothy Bottoms) na prvoj ratnoj liniji teško strada od minobacačke granate. Prevoze ga u bolnicu, gde mu konstatuju do tada neviđene povrede, ali uspevaju da ga spasu. Pošto je ostao bez obe ruke, obe noge, očiju, ušiju, jezika i donje vilice, lekari veruju da mu je i mozak mrtav. Tako ga ostavljaju u životu jer predstavlja slučaj kakav niti jedan lekar do tada nije video i to je idealna prilika za medicinu da uči na njegovom primeru.

Johnny Got His Gun (1971) 2

Međutim, istina je daleko drugačija, jer Džo se budi i potpuno je svestan, tj. mozak mu radi savršeno, samo što to niko ne primećuje, a on ne može da pokaže. Pod dejstvom sedativa i sopstvenog tela kao zatvora, njegov um odlazi na neverovatna mesta i u tom preklapanju sna i jave priseća se svog života, ljubavi prema Kerin (Kathy Fields), odnosa sa svojim ocem (Jason Robards), a povremeno razgovara i sa Isusom (Donald Sutherland). Tako vreme neumitno prolazi, a Džo pokušava da nađe način da komunicira sa spoljnim svetom.

Bilo mi je potrebno malo više vremena da se utisci slegnu i da posložim svu simboliku koje i te kako ima u filmu. Film sam po sebi predstavlja jedno pravo malo remek delo. Prvo, tu su režija i scenario, koji su savršeno uklopljeni. Kombinacija crno belog i filma u boji posebno je upečatljiva i potpuno u službi radnje jer odvaja realan svet od sveta snova. Orginalan način pričanja jedne teške priče, sa muzikom koja odlično prati radnju me potpuno oduševila, naročito imajući u vidu da je film snimljen prije više od 40 godina.

Scene se fenomenalno nadovezuju jedna na drugu, a prelazak iz crno belog u boju savršeno urađen. Sve je montirano kako treba i često jedna akcija u crno belom svetu aktivira drugu u boji. Uživanje gledati takvo umeće. To znači samo jedno, Dalton Trambo je majstor svog zanata i prava je šteta što je kao režiser snimio samo dva filma. Takođe, ovi novi režiseri bi trebalo da pogledaju ovaj i još mnoga stara ostvarenja, da vide kako se sa malo može napraviti savršenstvo.

Glumci su odlični, mada su meni osim Saterlenda i Robardsa prilično nepoznati. Timoti Botoms, koji igra Džoa, je uradio fantastičan posao jer većim delom svoje uloge samo glasom dočarava neviđeni pakao u kom obitava njegov lik. Glas mu služi da dočara sve kompleksne emocije koje se smenjuju od trenutka buđenja, polaganog shvatanja situacije i teške istine, preko borbe, prihvatanja, nade i očaja do samog kraja, i to radi potpuno uverljivo.

Johnny Got His Gun (1971) 3

Iako film govori o mnogo stvari, koje neću pominjati da ne kvarim užitak gledanja, jedna je ispred ostalih. To je upravo jedna velika antiratna poruka koju film šalje. Ustvari, čitav film je antiratna propaganda kojoj je za cilj da mladi ljudi, najlakše zavodljivi retorikom političara, zdravo razmisle o svemu i da ne jure bezglavo u rat i žrtvuju svoj život radi nekih ideala, radi svoje države, radi političara koji tako lako manipulišu masama. Glasno postavlja pitanje da li je rat i služenje otadžbini vrednije od svega onoga što ostavljaju iza sebe, svoje ljubavi, porodice, prijatelje, svoga života ma kakav on bio. Može se još pisati o drugim aspektima filma, ali to bi samo pokvarilo užitak prvog gledanja, tj. gledanja, a da ne znate previše o filmu.

Po meni nije ni malo slučajno, što je novela napisana i izdata 1938/39 pred sam početak Drugog Svetskog rata, kada je čitav svet otišao u rat. Takođe nije slučajno ni to što je film snimljen 1971. godine kada je rat u Vijetnamu uveliko besnio, a kovčezi sa američkim mladićama stizali svakodnevno njihovim porodicama za pokop. Ne, ni najmanje slučajno.

Na kraju, svima koji vole film, a prvenstveno film kao umetnost, bih preporučio ovo izvanredno delo, sasvim svoje, originalno i nesvakidašnje.

8/10

Johnny Got His Gun (1971) 4

Saša Pešikan
Latest posts by Saša Pešikan (see all)