Jodaeiye Nader az Simin/ A Separation (2011)

Vaša ocena filma:
[Total: 8   Average: 3.8/5]

Asghar Farhadi (Asghar Farhadi) je posebna ličnost među režiserima koji preferiraju da rade melodrame i zbog toga ću se pozabaviti još jednim njegovim remek delom. Zašto je poseban? Evo uzećemo jedan zanimljiv i egzaktan primer. Čovek u jednom prilično zatvorenom društvu hrabro odstupa i prezentuje stvari i probleme o kojima se barem javno u takvom društvenom poretku ne priča. Širok je pojam tih tema, od klasnih i društvenih podela, drugačijeg tumačenja religijskih komponenti, morala i etike, laži i istine, straha i hrabrosti, prihvaćanja i poricanja, znači univerzalnih stvari sa kojima se mogu poistovetiti svi bez obzira gde na ovoj planeti živeli.

Neki od vas bi rekli „Pa zar to ne radi Jafar Panahi i još mnogi drugi režiseri?“. Naravno da bi pitanje bilo na mestu, ali imam spremljen odgovor i na to. Razlika između Farhadija i drugih iranskih sineasta je što Farhadi ne nameće svoje mišljenje, čak se ne trudi ni kroz neke simboličke stvari nametnuti put kretanja onih koji će konzumirati njegovo delo. On kao dobar „izvršilac materije“ prezentuje dokaze, ne drži strane, dozvoljava auditorijumu da se uključi u priču, presudi, osudi, shvati na svoj način takvo ponašanje i postavi se na njegovo mjesto. Zbog takvog naizgled odmaknutog pristupa njegovi filmovi nisu prolazili strogu cenzuru, a slave ga i u njegovom Iranu i u svetu. Daleko od toga da Farhadi nema svoj stav i da ga se boji reći, nego želi nas krajnje konzumente potaknuti na razmišljanje, ne potcenjivati naš intelekt i sposobnost prosuživanja, navesti nas da se odredimo, a ne slepo da sledimo tuđe stavove i nešto što smo ranije pročitali o filmu i materiji. Čak i ako imamo predrasude o dalekom Iranu, koje su nam nametnule „nekepropagande“ koje nisu počistile ispred svojih vrata, Farhadijeva dela su otvorena za svaki vid komunikacije. On ne ulepšava i ne pravi bajke, on prezentuje realnost.

U filmu „ A Separation“ iliti po naški „ Nader i Simin se razvode“ autor filma nam već u uvodnoj sceni predstavlja temu koja će biti okosnica priče, a to je razvod. Nader i Simin su obrazovani ljudi, viša srednja klasa, a kamen spoticanja između njih nam u prvu ruku izgleda banalan. Simin želi da se presele u inostranstvo jer smatra da se tamo može potpuno ostvariti, dok Nader, koji se isprva složio sa suprugom, odbija da ode. Osnovni razlog je što ne želi ostaviti svog bolesnog oca sa ozbiljno uznapredovalim Alchajmerom na brigu drugom. Simin je odlučna, Nader ne želi da je zadržava, dok je između njih na vetrometini potpuno nezaštićena i osećajna kći Tarmeh koju fantastično glumi Farhadijeva „mala“ koja svojim mudrim zaključcima, složenim pitanjima i kao detektiv pronicljivo raskrinkava roditelje  i njihove taloge umetne šminke na licima.

a-separation-4

Priča dobija drugu dimenziju uvođenjem para niže srednje klase i njihovim sudbinskim isprepletavanjima kada Nader nehotično gurne svoju kućnu pomoćnicu koja izgubi dete i nakon toga ga tuži za ubistvo. Ipak, nije sve kako se čini i svako ima putera na glavi. Znači, okosnica priče je razvod, počinje sa razvodom i završava sa razvodom tj. prezentuje se puni krug, a između se provlače neka razmišljanja i teorija o laži, koliko ona ima svoju svrhu da zaštiti od neugodne istine, a koliku težinu kada je ta laž izrečena. Postoji i klasna analiza bračnih parova, gde obrazovaniji, uglađeniji i liberalnijih pogleda Samin i Nader, kao i konzervativniji, prostiji i religijski opterećeniji Razieh i Hojat upadaju u istu zamku, samo ću da se poetski izrazim „drugačije udaraju u istu stenu razdora „. Razdor je prije svega produkt nedostatka komunikacije. Kao što je cveću potrebna svetlost, kiseonik i voda, tako je i braku potreban razgovor da prodiše, da se udupre stalnim i neizbežnim životnim preprekama.

Kao što slikar ili neki drugi umetnik ima svoj prepoznatljivi potpis, tako i Farhadi ubacuje u najjaču brzinu u zadnjoj trećini filma i hirurški precizno nam razotkriva porodicu. Zadnja scena je opet upečatljiva, a ćutanje odgovor da je kolateralna šteta već učinjena. Ovaj film je osvojio pregršt nagrada. Jedini film koji je pokupio tri Zlatna medveda u Berlinu, a njegovom kvalitetu morali su se prikloniti i oni „akademici“ iz Kodak centra dodelivši mu Oskara za najbolji film na stranom jeziku.

Nagrade svakome gode, ali Farhadiju je pre svega nagrada što njegove filmove prihvaćaju svi, bez obzira gde žive i pod kakvih kulturološkim bekgraundom i pravilima obitavaju, kao i njegovo nastojanje da izmeni i ublaži tu pogrešnu sliku o Irancima, o onim malim jednostavnim ljudima koji nisu puni mržnje, ljutiti i negostoljubivi prema strancima nego sasvim normalni ljudi, samo karakterno drugačiji, ali sa istim problemima kako isplivati u modernom svietu.

10/10

a-separation