My ass may be dumb, but I ain’t no dumbass.
Nije retkost da neki film bude podcenjen ili slabije primećen zbog toga što su prethodni radovi autora bili dosta kvalitetni ili su stekli veliku popularnost. Takav je slučaj i sa trećim filmom Kventina Tarantina (Quentin Tarantino), koji je imao tu nesreću da ga porede sa Reservoir Dogs ili Pulp Fiction. Jackie Brown ima skoro sve karakteristike radova ovog svestranog filmaša, ali jednostavno nije dorastao hajpu koji su podigli njegovi prethodnici.
Džeki Braun (Pam Grier) je 44-godišnja stjuardesa koja krijumčari novac iz Meksika za Ordela Robija (Samuel L. Jackson), koji se bavi prodajom oružja. Nakon jednog leta je hapsi tandem detektiva, a Ordel unajmljuje Maksa Čerija (Robert Forster), koji se bavi kaucijama, da je oslobodi, sa namerom da je smakne. Džeki saznaje za to i počinje sa planiranjem komplikovane akcije u kojoj će zadovoljiti policiju da je oslobode optužbi tako što će im predati Ordela, ali i da usput ukrade pola miliona dolara…
Ovo je do sada jedini film u karijeri Kventina Tarantino za koji on nije napisao scenario, nego je adaptirao knjigu Elmora Lionarda po imenu Rum Punch. Priča u ovom filmu je tradicionalni krimi-triler, prizemnija nego u njegovim prethodnim radovima, jer se bavi problemima običnih ljudi kao što su starenje, egzistencija i novčana sigurnost. Iako je centralna priča vezana za prevaru i novac, može se reći da je centralna tema priče životi Džeki i Maksa, koji su u srednjim godinama, bave se dosadnim poslovima, nemaju nikoga, nisu obezbeđeni i neočekivano dolaze u situaciju da pokupe veliki novac.
Upravo zbog toga nema akcije, akcenat je stavljen na dijaloge i dramu i, iako ima nekoliko nelinearnih scena, priča je ispričana poprilično jednostavno za Tarantinove uslove. Za razliku od većine njegovih filmova, ovoga puta mu je očigledno sadržaj bio bitniji od stila. Nema ni jakog vizuelnog utiska sa brzim radom kamere, čudnim uglovima snimanja ili načinom montaže, pa je skroz razumljivo zašto su mnogi smatrali, a i danas smatraju, da je Jackie Brown korak nazad u njegovoj karijeri.
Ja se ne bih složio sa njina. Upravo zbog obične priče u filmu, sa ljudskim likovima i jakim šmekom sedamdesetih, ovaj film je dokaz da Tarantino kao autor može da se bavi i ovakvim temama, a ne samo stilizovanim radovima koji akcentuju nasilje. Nemam ništa protiv njegovog nasilja, naprotiv, samo je bilo lepo videti da može uspešno da izvede i studiju karaktera. Njegov drugi zaštitni znak, jaki likovi i dijalozi, su sveprisutni ovde i scenario je svaku pohvalu, mada konačni rasplet nije toliko dobar kao što bi očekivali. Karakteri su potpuno ljudski, svaki sa svojim problemima, svaki poseban na svoj način i niko nije negativac u klasičnom smislu te reči. Njihove interakcije su pun pogodak za ljubitelje kvalitetnih dijaloga.
Ono što mu se takođe zamera je dosta sporiji tempo, kao i trajanje, jer je dosta minuta popunjeno scenama sa likovima koji ne pričaju ništa dok u pozadini ide muzika. Reference na pop kulturu i odličan saundtrek su već tradicija za Tarantina, a Jackie Brown je pun disko hitova čija je veselost u kontrastu sa tmurnim situacijama u kojima se nalaze naši likovi. Te scene razvlačenja takođe nisam uzeo za zlo, jer one služe kako bi se još više dočarala ljudskost likova, a samim tim kako bi se i mi kao gledaoci lakše zbližili sa njima. Ako je Pulp Fiction bio rolerkoster, onda je Jackie Brown vožnja rekom sa blagim talasima.
Ono po čemu se ovaj film izdvaja u tadašnjoj karijeri Tarantinovoj karijeri su razrađeni ženski likovi, a jedan od njih je glavna junakinja. Poznato je da je on fan B produkcije, posebno tzv. bleksploatacije (blaxploitation), pa je za glavnu junakinju uzeo Pem Grir, glumicu čija se karijera gradila oko takvih filmova. I dalje mi je nejasno kako glavnu ulogu u ovom filmu nije iskoristila za proboj u karijeri, mada je donekle odgovor na to da ne puca od talenta. Na sličan način je ulogu dobio i Robert Forster, koji je zaradio nominaciju za Oskara. Kvalitet njegovog performansa se ogleda u tome što je skoro neprimetan, deluje iz drugog plana i utiče na čitavu radnju.
Verovatno omiljeni Tarantinov glumac, Semjuel L Džekson je opet dobio priliku da bude ono što jeste – energičan, pričljiv, opušten i pomalo opasan. Iako najviše priča, o njegovom liku znamo zaista malo. Robert de Niro (Robert De Niro) je pun pogodak u ulozi netipičnoj za njega, kao krimos koji se ne može pohvaliti ni sposobnošću ni inteligencijom, ali imam mišljenje da mu se moglo pokloniti još pažnje. Majkl Kiton (Michael Keaton) je urnebesan kao narcisoidni detektiv, Bridžet Fonda (Bridget Fonda) odiše seksipilom, a glas Krisa Takera (Chris Tucker) je posebna priča.
Treći film Kventina Tarantina ne pruža hiper zabavu kao Pulp Fiction, ali je pravi izbor za fanove klasičnih krimi-trilera sa odličnim dijalozima i razrađenim likovima – lagana vožnja koja strpljive ljubitelje žanra neće razočarati.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
