Vasa ocena filma:

[Total: 50 Average: 3.9/5]

Pompezno najavljivan kao Odiseja u svemiru XXI veka, Interstellar je podigao puno medijske prašine i pre nego što je stigao u bioskopske sale širom sveta. Brižljivo pripreman filmski projekat koji je malo koga ostavio ravnodušnim i to ne samo među uvek znatiželjnim filmofilima, već i kod poslovično naoštrenih kritičara, svakako zaslužuje da mu posvetim dužnu pažnju i iznesem lične impresije.

Kristofer Nolan (Christopher Nolan) je navikao na mukotrpan rad, svima je poznato da on temeljno pristupa temi koju namerava da obradi u filmu na kome će utisnuti svoj režiserski pečat. Upravo zato i nije ništa novo što reprizira trostruku ulogu, kao što je to često puta bio slučaj u nekim njegovim ranijim projektima (režiser, ko-scenarista i producent). U redu, treba pomenuti kako je njegov brat Džonatan (Jonathan Nolan) izneo glavni deo posla u pisanju scenarija, ali iz svakog kadra je jasno vidljivo ko je tu šef parade i čija je poslednja.

Vremenski razmeštena u blisku budućnost, fabula u prvi plan istura bivšeg pilota i astronauta Kupera (Matthew McConaughey) koji se okrenuo zemlji i sada se bavi poljoprivredom kako bi prehranio svoju porodicu. Zaplet nastaje onog momenta kada iskusni avanturista čestice prašine koje padnu u sobu njegove kćeri protumači kao binarni kod, što ga dovodi do dobro zakamuflirane naučno-istraživačke baze. Tamo susreće idejnog tvorca, profesora Brenda (Michael Caine), čoveka koji možda ima rešenje za spas posrnule ljudske civilizacije. Da li je moguća ljudska kolonizacija na nekoj od tri udaljene planete, locirane u drugoj galaksiji…

Nolanov rediteljski rukopis je prepoznatljiv, počev od dovoljno provokative teme (dodao bih i grandiozne) kojom se pozabavio, uz poslovično dobro razrađenu karakterizaciju glavnih likova. No, ovde pravi korak dalje, jer je očito imao ambiciju da snimi film koga će moći da gledaju svi članovi jedne prosečne porodice. Pored neosporne naučne utemeljenosti svega onoga što gledamo i što u krajnjoj liniji čini bitan segment celokupne priče, genijalni filmadžija nije propustio priliku da značajnu pažnju posveti onome što nas čini ljudima, da podseti na našu humanost, naše emocije. Ljudi ipak nisu mašine (roboti), te se i dalje rukovode nekim samo njima opravdanim, subjektivnim kriterijumima pri donošenju teških odluka od kojih može da zavisi i sudbina čitavog ljudskog roda (scena kada njih troje pregovaraju prema kojoj planeti da se upute deluje zaista autentično, baš onako ljudski).

Faktor ljudske greške i dalje je prisutan, bez obzira na visoku tehnologiju – nabudženu high-tech opremu, pametne robote i silno znanje koje poseduju članovi malobrojne posade (doduše pretežno ograničeno u domenu teorije). Stoga se nameće utisak kako je narativ dobrano obojen sentimentalnim tonovima, a patetika nas zapljuskuje iz tmine svemirskog bespuća. Ljubav prema bližnjima (deci, roditeljima, prijateljima) je stalno u koliziji sa težnjom da se ode dovoljno daleko, tamo negde gde još nijedan čovek nije stigao. Kraj se bliži i mora se pronaći alternativa, ukoliko tako nešto zaista postoji, a sve to iziskuje žrtve, odricanja od zadovoljstava, kao npr. da gledaš svoju decu dok bezbrižno odrastaju i vremenom postaju zreli, odrasli ljudi.

Pojam ‘vreme’ pokazao se kao izuzetno zabavna igračka sa kojom Nolan vešto manipuliše i gradi prilično realističnu priču. Vredi podsetiti da je na snimanju u roli stručnog konsultanta (ili filmskim rečnikom: izvršni producent) bio prisutan i eminentni Kip Torn, jedan od najznačajnijih fizičara XX veka, poznat po teorijama o uticaju gravitacije na crnu rupu i crvotočine (svojevrsni tunel koji se proteže do drugačijih dimenzija vremena i prostora, što pojednostavljeno rečeno omogućuje da se za kraće vreme prodre do druge galaksije).

Možda baš iz ovih razloga ova sci-fi avantura nije ponudila neku preteranu akciju, obogaćenu nizom specijalnih (ali i jeftinih, ispraznih) efekata i trikova. Umereno dozirani vizuelni spektakl smatram da je pogodio u centar, jer daje celokupnoj radnji dovoljnu dozu autentičnosti. Ono što me je posebno fasciniralo jeste činjenica da film koji traje blizu tri sata nije niti jednog sekunda dosadan, prosto nema sekvencu za koju bi neoprezno utvrdili da je suvišna ili bespotrebno razvučena. Pa u čemu je skrivena tajna?

Umešno napravljen kasting okupio je malobrojnu, ali veličanstvenu glumačku postavu. Metju MekKonahi iznova dokazuje svoju glumačku klasu, jer je otelotvorio kompleksan lik u kome se objedinjuju avanturistički duh i snažno izražena očinska ljubav, potkrepljena neverovatnom dozom pozitivne energije i optimizma. Njemu uz rame maestralna Džesika Čestein (Jessica Chastain), sa tim što bih naglasio kako je i malenu desetogodišnju Marf odlično oživela na velikom platnu simpatična Mekenzi Foj (Mackenzie Foy) (uveren sam da ćemo ovo dete češće gledati u američkim filmovima).

Epizodna rola bila je dovoljna da proslavljeni Majkl Kejn zanatski vešto odradi postavljeni zadatak. Nenametljivo, a u isti mah baš efektno, oslikao je profesora Brenda kao čoveka izraženih intelektualnih sposobnosti, primoranog da pribegne i nedozvoljenim sredstvima (što neminovno traži i žrtve, pa čak i rođenog deteta kome dozvoljava da se otisne u neizvesnu avanturu), svestan da je to jedini način da se postigne daleko viši cilj – nada da je opstanak čovečanstva ipak moguć. I ostatak ekipe je zadovoljio, uz žal što Met Dejmon (Matt Damon) nije imao barem nešto značajniju rolu, jer je ovako sveden na običnog negativca, bez vidlijive namere da nam se objasne njegovi postupci svojstveni nekakvoj divljoj zveri, a ne istaknutom intelektualcu. Valjda se htelo da njegov lik posluži kao paradigma kako samoća ubija duh običnog čoveka i da svi mi imamo svoje psiho-fizičke limite.

Ako kvalitetnoj glumi dodam i nadahnutu fotografiju koja je lokacije, naročito na Islandu, toliko živopisno oslikala da čovek naprosto dobije želju da istog momenta obiđe taj veličanstveni kutak na kugli zemaljskoj, očigledno je da su svi članovi filmske ekipe profesionalno obavili svoj posao. Hans Zimer je komponovao briljantne muzičke aranžmane koji u velikoj meri doprinose atmosferi karakterističnoj za pravu pravcatu ljudsku dramu pod okriljem nepregledne vasione, što se primećuje praktično u svakom kadru. Sasvim sigurno je još jednom potvrdio svoj visok renome koji uživa u svetskoj kinematografiji, a pre svega u platežno izdašnom Holivudu.

Namera da se ovaj film etiketira kao porodični ima mali problem, iz razloga što od gledalaca traži makar elementarno poznavanje materije vezano za astronomiju, fiziku, a tu bih dodao i još neke druge, njima srodne naučne discipline. Zbog toga mi preostaje da konstatujem da Nolan ipak nije uspeo da napravi nešto što će svako oduševljeno da prihvati bez ikakve zadrške. Uostalom sam završetak izazvao je priličnu konfuziju, tako da zabezeknut izraz lica kod određenog dela publike nije bio nimalo slučajan. Normalno da je danas stvarno nemoguće biti po ukusu raznoraznih profila razmažene publike, te zato i nije čudo što neki otvoreno prozivaju ovo filmsko ostvarenje, etiketirajući ga kao skupocenu prevaru.

Sa moje tačke gledišta, smatram kako je Kristofer Nolan napravio skoro pa vrhunsku sci-fi avanturu, iako to definitivno nije najbolje iz njegovog impozantnog filmskog opusa.