Death is never the end of the story. It always leaves tracks.
Ovaj projekat popularnog kanadskog režisera Deni Vilneva (Denis Villeneuve), specijalizovanog za snimanje filmova na temu ljudske drame, je bio kandidat za Oskara 2009. godine u kategoriji najboljih stranih filmova. Nagradu je tada odneo danski predstavnik In Better World, ali se veći broj ljudi bunio što nagrada nije otišla u ruke ovom kanadskom ostvarenju.
Početak filma prikazuje blizance Džin (Mélissa Désormeaux-Poulin) i Simon Marvan (Maxim Gaudette) koji čitaju testament njihove majke Naval (Lubna Azabal). Testament je pun nesvakidašnjih bizarnih uputstava, počevši od detaljno objašnjenih postupaka u vezi sahrane, pa sve do izričite naredbe da se potraže otac i brat za kojeg nisu ni znali da postoji. Potraga za njima ih vodi u predeo Bliskog istoka, gde je do skora besneo građanski rat. Tamo otkrivaju sve više detalja u vezi njihove majke i njenog života, shvataju da nisu znali apsolutno ništa u vezi nje i da je njihov odnos bio prepun tajni…
Ovo je veoma potresna priča o pogubnim posledicama ratnih dejstava, užasnih sukoba i tragično isprepletane sudbine više ljudi. Predstava na ovu temu je dugo bilo na repertoaru pozorišta u Montrealu i pravi potez predstavlja prebacivanje priče na veliki ekran. Ono što se primeti da ni u jednom trenutku se ne spominje ime zemlje u kojoj se dešava radnja, iako se povodom istorijskih događaja zaključilo da se ipak radi o Libanu. Većina mesta, kao i grad Dareš, su izmišljeni.
Scenario je odličan, prepun obrta. Radnja je isprepletana tako da se naizmenično prikazuju segmenti Simonine potrage, tj. posete određenim lokacijama, i odmah zatim se radnja vraća desetak godina unazad, kao flešbek, i prikazuje Naval koja provodi vreme na tim istim lokacijama. Samim tim se efikasno ima uvid u Navalin život, kao i približavanje Simon otkrivanju istine. Eksplicitno su prikazani etnički i verski sukobi, krvna osveta, zločini iz časti i težak položaj žena u tim uslovima. Slobodno se može reći da film poziva na razum, oproštaj i međusobno poštovanje. Sa tehničke strane ceo projekat je urađen maksimalno dobro i odiše profesionalizmom, iako poseduje mali budžet. Prepun je živopisnih pejzaša i predela sa ožiljcima rata.
Gluma je sam hajlajt projekta. Belgijanka Lubna Azabal pruža performans vredan svakog poštovanja i prikazuje hrabru i jaku ženu koja ne dozvoljava da je sav teror koji je doživela u ratu obeshrabri i moralno uništi, iako su psihičke posledice prisutne. Sa jasno izraženim majčinskim instinktom shvata da neće imati mira ni na onom svetu ukoliko svojim blizancima ne ostavi u amanet da pronađu njenog prvorođenog sina. Svi ostali likovi se sastoje od relativnih anonimusa koji kvalitetno glume, ostavljaju realan utisak i ceo film zbog toga ima odličan šmek autentičnosti i uverljivosti, kao da se radi o autobiografskom delu.
Incendies je sjajna emocionalna studija na temu posledica rata i o činjenici da su one trajne, neizbrisive i vanvremenske – film koji ostavlja utisak da se o njemu razmišlja danima nakon gledanja i da ga svako doživljava na svoj način.
moja konačna ocena: 10/10
