Istočna Azija. U svetu svetske kinematografije pojam već navedene Istočne Azije, odnosno zemalja sa Dalekog Istoka najbolje je objasniti preko dve najpoznatije države u polju filma: Japana i Južne Koreje. Japana koji spada u onu malu, a odabranu grupu zemalja koji su zauvek zadužili svetski film, izmenili isti za sva vremena, inspirisali pojedine filmske pokrete u Evropi, kao i film u SAD-u, a uz to posedovao je poseban i jedinstven stil koji je oslikavao karakterističnu tradiciju japanske kulture, a uz to je iznedrio možda i najboljeg režisera kojeg je svet video – Akiru Kurosavu.
Dok sa druge strane, Južna Koreja jedna od najboljih kinematografija u poslednjih 20 godina koja možda nije toliko uticala na razvoj filma kao prethodna, ali opet ima svoj unikatni narativni, kao i vizuelni ton, a uz to je inspirisala mnoge moderne filmove sa drugih podneblja. No, pored ove dve države imamo još par manjih kinematografija od kojih je sigurno najveća ona koja potiče iz najmnogoljudnije zemlje na svetu, odnosno Kine, koja je isto dostigla veliku ekspanziju u poslednjih dvadeset godina, mada je i u kratkom periodu nakon Drugog svetskog rata imala neke uspehe. No, da kažemo konačno nešto o samom filmu.
Posle nekih osam godina karijere kao glumca, pri čemu možemo najviše izdvojiti ulogu u filmu Red Sorghum tada veoma cenjenog kineskog režisera Jimou Zanga, Jiang Ven je konačno snimio svoj film prvenac kao režiser, a svaki režiser samo može poželiti da mu baš taj film bude In the Heat of the Sun, posto je to odličan film, a uz to i veoma bitan za zemlju iz koje dolazi jer govori o jednom važnom periodu te zemlje, bilo da se taj period pamti u dobrom ili u onom negativnom svetlu. Osim što se dobro pokazao odmah u ulozi režisera, odigrao je i odličnu ulogu kao narator priče, a možda ponajviše ima zasluga zbog adaptacije priče od strane Šuo Vanga, mada je dodao par svojih autobiografskih obrisa u istu.
In the Heat of the Sun je kineski film koji se odigrava u Pekingu, za vreme tzv. kulturne revolucije, ali za razliku od nekih drugih filmova ove ili slične tematike nije toliko igrao na kartu tog istorijskog podkonteksta, već nam je najviše servirao priču iz ugla lika po imenu Ma Ksiaojun, odnosno Mankija kako su ga zvali drugari iz detinjstva. Manki je samo jedan od mnoge dece tog perioda koji su bili ostavljeni da se sami snađu u životu, pošto su tada roditelji bili ili previše zaposleni ili odsutni, a to još više dobija na značaju tokom leta, kada nema škole. Možda zbog toga ova priča jeste donekle univerzalna za razna podneblja i vremena, mada ima pojedine obrise te karakteristične kineske kulture koja nama sa ovih prostora izgleda možda malo čudna, ne tako bliska, distancirana, ali opet dovoljno emotivna, realistična i uverljiva, da je doživimo kao našu vlastitu.
Pored toga, ovaj naslov spada u onu malu, ali izabranu grupu filmova koja je objedinila u jednom više elemenata koje prosto obožavam: uvid u kulturu podneblja koje me jako zanima, pravilno izabran, odnosno sporiji tempo, vizuelni doživljaj filma koji do vrhunca prikazuje atmosferu, pozadinu i radnju priče, podneblje i period filma, onda coming of age vrstu priče, sa zanimljivim glavnim likom u centru zbivanja, a koji je daleko od savršenog, sa mnogo mana, ali i par vrlina, odnosno prikazan je ljudski, a to koliko god čudno zvucalo, nije baš tako lako uraditi.
U liku Ma Ksiaojuna možemo videti sve ono što možda sami doživeli, u tom istom periodu, odnosno u prelazu iz tih tinejdž godina ka nekom zrelom dobu, kao što su: oni prvi pravi drugari koji smo skupa bila jedna, mala banda, prva ljubav, razni nestašluci, ali ponajviše nasa težnja da se uklopimo u društvo, da odrastemo, da postanemo nezavisni od drugih ljudi, a u ovom filmu Ma Ksiaojun želi još nešto više, pošto su ga zbivanja u okruženju na to naterala. Iako je Ju Ksia (čitaj: glumac koji tumači lik Ma Ksiaojuna), tada imao samo 16 godina, iako mu je ovo bio prvi film, uspeo je svog lika da prikaže na najbolji mogući način, pošto ga je živeo, uverljivo prikazao svaki deo njegovog karaktera, kao da je sam živeo u tom periodu i sasvim zasluženo je osvojio neke nagrade, kao npr. ona za najboljeg glumca na prestižnom festivalu u Veneciji, kao i ona na festivalu Golden Horse.
Ven Jiang u ovom filmu nema samo ulogu čoveka iza kamere koji je odlično obradio priču, na adektavan način je preneo nama gledaocima, zaobišao prisutne kliše momente u sličnim filmovima, već kao što sam ranije rekao ulogu čoveka, to jest odraslog Mankija koji kroz svoju naraciju nekih dvadeset godina kasnije priča o tom svom detinjstvu, pri čemu je verovatno ubacio neke svoje događaje u radnju ovog filma. Kao što je on sam rekao na početku filma, onda tokom filma, kao i na samom kraju, možda ova priča nije uopšte istina, pošto dvadeset godina kasnije ne možeš baš tačno da razlikuješ šta je istina, a šta nije, šta se stvarno desilo, a šta nije, šta je delo mašte, a šta realno zbivanje, ali dobro, to mu nikako ne možemo uzeti za zlo, pošto smo ljudi, pa zaboravljamo, kadri smo da ulepšamo neke stvari ili ih još više ukorimo, a to je možda i najveća lepota našeg bića, pošto u suprotnom bilo bi nam mnogo dosadno i ne tako nepredvidljivo, a baš to je možda i jedina ili pak najveća poruka ovog filma.
Kada sada pogledam prethodno napisane rečenice, mogu sebi postaviti pitanje zašto sam ovako opširno i za čitanje možda pomalo dosadno objasnio film, kada sam mogao u nešto kraćem formatu. Zašto? Zato što ovakav film zaslužuje samo ovakav opis, a ponajviše zato što zaslužuje da bude mnogo poznatiji, da ga što više ljudi pogleda (barem sa ovih prostora), jer je kvalitetan, nabijen pravim emocijama, a najviše od svega jer ulazi u srž ljudske duše i u naše svakodnevne borbe sa raznim silama.
Eto, kada sam pogledao film, čak i u vreme kada sam započeo pisanje prve verzije ovog teksta pre nekih mesec dana, ocena od strane mene bi bila jaka devetka, a sada je na kraju ovog teksta ipak desetka, i to ne neka nametnuta, već ona čista desetka, ona desetka koju dajem za pravo remek-delo sedme umetnosti. Za kraj, nije ni čudo što je osvojio sve veće nagrade na Golden Horse festivalu, kao što su one za najbolji film, najboljeg režisera, najboljeg glavnog glumca, najbolji scenario i još par njih.
Nego, je l’ sam rekao koliko je Ju Ksia bio dobar u glavnoj ulozi? Jesam, onda ništa.
10/10
Autor: Filip Filipović
