Godina je 1992. i Tbilisi u Gruziji je nesumnjivo jedna od onih tačaka na zemaljskoj kugli na kojoj u tom trenutku nije dobro biti. Dok tamo, posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a i dobijanja nezavisnosti, vladaju jedino siromaštvo, beznađe, kriminal i nerešivi građanski rat u Abhaziji, u velikom i srećnom svetu se istovremeno dešavaju i neke neuporedivo prijatnije stvari. Dve četrnaestogodišnjakinje Eka i Natija u već pomenutoj prestonici proživljavaju svoj pubertet i trude se da, uprkos svemu, uživaju u njemu, nesvesne da – dok svakodnevno čekaju u redovima za hleb – milioni njihovih globalnih vršnjaka jednako strpljivo traže svoju šansu da dođu do novog singla ili albuma benda “Nirvana“.
Namerno ili ne, i debitantski film gruzijske rediteljke Nane Ekvtimišvili (Nana Ekvtimishvili), čije su glavne junakinje te dve devojčice, i jedna od najvažnijih pesama dotične grupe, dele isti naslov – “U cvatu (In Bloom)“, a da ipak nije reč o pukoj istorijskoj i kulturološkoj koincidenciji svedoči i činjenica da takođe imaju i sličnu tinejdžersku poetiku, sazdanu na nepomirljivosti, neprilagođenosti i veri u pobunu protiv svih i svega. Ali, ako je u slučaju “Nirvane“ kao poslednje prave revolucionarne atrakcije u dosadašnjoj istoriji rokenrola pobuna pre svega posledica apstraktnog i metaforičkog odnosa prema svetu, uzburkanost u dušama Eke i Natije je uzrokovana krajnje konkretnim i svakodnevnim problemima i anomalijama u njihovim razorenim porodicama, prevaziđenom školskom sistemu i na ulicama. Ekvtimišvili zajedno s nemačkim korediteljem Simonom Grosom (Simon Groß) zato kroji svoj prvi film bez posezanja za krupnim vizuelnim ili narativnim efektima, znajući da će ova epizodična pripovest o turbulentnom odrastanju postepeno odbraniti i zaokružiti sebe samu, oslanjajući se isključivo na iskrenu utemeljenost postupaka i emocija odabranih protagonistkinja.
Čvrsto zauzdane surovošću okruženja u kojem stasavaju, i prilično obeshrabrene odsustvom porodične sigurnosti i topline (jednoj je otac alkoholičar, a drugoj zatvorenik), ove dve devojčice se jednostavno nemire s vlastitim sudbinama i nastoje da se ponašaju kao i sve njihove vršnjakinje s drugih meridijana, uživajući u tračarenju, nestašlucima, prvim simpatijama i zajedničkim druženjima. Majke ih, logično, teško razumeju, sredina od njih očekuje da se brzo povinuju ulogama koje su tradicionalno namenjene ženama i da prestanu da talasaju, domovina/država im ne pruža čak ni bazičnu bezbednost i perspektivu, mangupi po ćoškovima ih neprestano plaše i provociraju, no njih dve kao da i ne haju za sve to i hodaju prkosno i uzdignutih glava ka neizvesnoj budućnosti.
Da bi priča filma “U cvatu“ postala još atraktivnija i uzbudljivija, Ekvtimišvilijeva u nju efektno i pravovremeno uključuje i nove elemente – revolver, fatalnu ljubav i nasrtljivog udvarača, nakon čega se fragmentarna narativna izlomljenost transformiše u funkcionalnost punog dramskog zamaha, najavljujući apsurdnost tragičnog finala kao zalog definitivnog odrastanja Eke i Natije. Nedvosmisleno dostojna zbilja bogatog i originalnog nasleđa gruzijske kinematografije, Ekvtimišvilijeva ume da u ovako napetu konstrukciju ugradi i neophodne, rasterećujuće doze humora i muzike, a tokom finalne trećine ostvarenja pravi i samo naizged digresivan i prelep izlet u folklornu ritualnost tokom sekvence svadbe, čime njeno delo trijumfalno preskače sva eventualna ograničenja epohe, medija, žanra i stila.
Elegantno zapakovan u besprekornu, starinski stilizovanu i nostalgičnu fotografiju rumunskog veterana Olega Mutua, a zatim možda i odveć obuzdan prestrpljivim istrajavanjima nemačkog montažera Stefana Stabenova, film “U cvatu“ nikako ne liči na početnički raspojasan i nedorečen rad kakav obično niče iz kombinacije uzavrele inspiracije i manjka iskustva. Okolnost da je Ekvtimišvilijeva sa svojim timom saradnika već pokupila niz nagrada širom sveta, samo opravdava utisak da je reč o jednom od najboljih filmova u godišnjoj ponudi: dela poput ovog traju i dugo pošto se svetla pozornica ugase za njima.
9/10
Autor: Aleksandar D. Kostić
